2019-01-04

ОПЕТ ТИ („ПРОКЛЕТИ“) РУСИ

ОПЕТ ТИ („ПРОКЛЕТИ“) РУСИ - Царса

carsa


                    Раде Божовић
На жалост и после гласања у Унеску биће и даље оних непоправљивих трубача како су нам Руси опет помогли. Доста је те илузије с Русима, окренимо се коначно тамо где нам је место, у први круг Раја. Не, нису нам Руси помогли. Никад нам нису помагали. Нису ни када су се Балкан и Србија ослобађали турске туристичке опсаде. А камоли сада око КиМ. Јер, Турска је постала економска сила.
Руси су нам још једном “заболи” нож у леђа. И то зарђали. Као “прави” пријатељи.
А прави пријатељи су нам (листа је дуга, само ваља истакнуте поменути): Катар, Бахреин, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, па Македонија и Хрватска, са провереним својим савезником у убиству злочестога краља Александра. Српског унитаристе. Уз њих су ту су и још неке сјајне и перспективне државице које на почетку назива имају проверени придев “сент”, што ваљда још увек у глобалном речнику има значење “свети”. Али смо добили, не заборавимо, и нове пријатеље, кроз историју наших проверених и поузданих пријатеља. Тако су нам само захваљујући њима постали нови пријатељи Либија и Јордан.
Сада је тек јасно, чак и врелим проруским главама, колика нам је услуга учињена када су демократски убили везаног пуковника Гадафија! У њему смо имали лажног пријатеља, као што и сада у сопственој земљи имамо 7000 његових “петоколонаша”, који месечно потроше овде, безвезно, преко милион евра и који прете да нам подрију вековну љубав и пријатељство са провереним глобалним пријатељима. Оних који су нас “спасли” наших заблуда, косовског слепила.
О „помоћи“ великих западних сила да и не говоримо. Они нису криви што нисмо схватили нову социјалну робовску димензију света, глобализам. Али су нам они одувек, за разлику од „покварених“ Руса, помагали.
Они знају шта је наша срећа – без територија, вез вековне заостале културе, без (фалсификоване) историје, без Јасеновца и многих колективних јама-гробница по западу бивше нам заједничке земље. Зато су нас заблуделе митомане и бомбардовали у Другом светском рату, и то не само градове него и библиотеке.
За сваки случај.
Требало нас је ослободити уклете прошлости која нам не да, макар начас, да кроз подеране гаће завиримо у светлу пљачкашку будућност, у којој је човек човеку хидра.
Зато су нас бомбардовали и 99. – да нас науче савременој памети.
И зато више нико не може Србију да понижава.
Наравно, осим Руса…
Хауг! И “вав”.
ИЗВОР: Центар академске речи

КО ЈЕ КРИВ ЗБОГ

КО ЈЕ КРИВ ЗБОГ ЗАБРАНЕ ЋИРИЛИЦЕ У ВУКОВАРУ?

carsa


                     Раде Божовић
Никако још да рашчистимо у нашим врелим главама ко је крив за све што нам се догађа. Да ли наши историчари, који махом личе на оно пакосно одређење историчара које каже да он увек држи главу у песку, а стражњицу у небу. Или нас историчар увек подсећа на малициозни исказ Орсона Велса да историју свако може да ствара, а ретко ко да је пише. А можда за све то што се може назвати историјским главну одговорност сносе наши политичари, посебно они који су деловали од стварања тзв. Краљевине па на овамо. А да ми нисмо као народ, и поред тога што поседујемо јасну и наивну добродушност и често способност да опраштамо, само један исцеђен сунђер који је обрисао и оно мало лепог сећања на прва два века постојања државе и на 19. век који је био век борбе за слободу? Да ли се на нашем случају показало да и слобода није за сваког? Да слобода тражи неуобичајено висок степен одговорности. Према свему.
Дакле, ето јадни Хрвати нам отеше и ћирилицу! Није им доста што су покупавали најбољу земљу у Војводини и најбоље фабрике, што држе најбројније самоуслуге у Србији. Па и јест тако, када ми отесмо њима латиницу. Да покажемо да нам је братство важније од историје. Прича о ћирилици на Балкану је стара. За све на њему она је символ српске културе, историје и, наравно, унитаризма. Само не за Србе. И шта се онда чудимо?! Па нису Хрвати гонили и изгнали ћирилицу само у време ендехазије. Она је тамо била све време прогањана, док се овде у име братства и јединства ћутало. И не само ћутало, него смо и сами лагодно протеривали ћирилицу. А онда су барјак у руке узели Монтенегрини да би је дефинитвно потерали из Дукље. Срби тамо ћуте и сада се у Монтенегру сахрањују уз космополитску латиницу. Монтенегрини и Дукљани мисле поносно како ће тако брже отворити златна врата миротворног Нато пакта. А с обзиром на то да се на дукљанском простору родило највише споменичара, ђенерала и „дедињаничара“ (нисам рекао јаничара!), с обзиром на историјску и проверену способност Монтенегрина да се служи Мамону, неће бити изненађење да почну да мењају и на старим гробовима ћирилично писмо. А нек пређу само који километар у суседној им држави, која им чува ваздушни простор од` „србијанске агресије“, наћи ће на цавтатском гробљу, ако и то нису саврмени писци историје уништили, поруку на једном гробу да се покојник поноси тиме што се осећа Србином. Истина, тај део поруке је неки „историчар“ покушао длетом да исправи. Ми ништа не знамо, амнезија је општа или се понекад за зло користи. А упитајмо се ко нам је то сметао да ни после толико деценија нисмо утврдили колико је несрећника по логарима поубијано, спаљено или у јаме бачено. Да ли је неко стао на граници на Дрини или код Раче, када су стизале очајничке колоне избеглица у Србију да их преброји. Али су тамо већ били амерички маринци и њих треба питати колико је несрећника нашло спас у Србији. Они свакако знају, али се праве да ништа нису видели. И данас се процене крећу од 150 до 230 хиљада. Тамо ће их ускоро преоценити на неколико хиљада! И ко је за то крив? Нису, опет, неки други ваљда криви!?
Дакле, многе ствари су се криле, што по директивама Коминтерне у име националног помирења и контроле великосрпске и великоруске амбиције, или зато што смо се бојали да усијане главе то не искористе у сврхе које данас користе без срама други. Ових других овде ја се не бих бојао. Много су опаснији, ЈЕР СУ БРОЈНИЈИ, они којима су честито знање и позитивно памћење ускраћени. Такви данас наричу „Хрвати нам узеше ћирилицу“, док квргавим латиничним словима исписаше своја имена на поштанским сандучићима. На сандучиће у које им никаква пошта не стиже, док не почне стизати она већ проверена: „Селите се одавде, ово није ваша земља“.
ИЗВОР: Центар академске речи 

У НАТО ИЛ` У БЛАТО

У НАТО ИЛ` У БЛАТО

carsa


                    Раде Божовић
Другосрбијанци ће посркати овај наслов, уз слине које ће се јавити на њиховим уснама: Ево, помислиће они, људи одлично препознају истинску ратну организацију. Наравно, није то нимало чудно – та, ми смо стари ратни злочинци, лако склони кавги и свакојаком поганлуку, што је за рат врло потребито. Носили бисмо се, барем у том погледу, барабар са Америма и Англима. На част роду и слави. Носићемо се равно с њиховим истакнутим ратничким врлинама показаним у Јапану, Кореји, Вијетнаму и на Блиском истоку. Али – а што рече Шекспир, то “али” личи на џелата који је дошао да одведе жртву на гиљотину (Извините, то се није догодило у Србији! – језик је чудо невиђено. Наравно, за онога који га познаје. Он је скоро увек затекстуалан. Па и овом приликом. Значи, наслов се може барем на три начина разумети. Сваком на вољу и по оној “што је баби мило, то јој се и снило”.
Лично мислим – ако је то ваљано самостално чинити у Србији – било као Првосрбијанац или Другосервијанац: Ту смо, ето згоде, да будемо једнаки. Да не кажем једнаци. Окуражила ме је да се одлучим за НАТО и она госпа из Алеманије, која и у краткој посети инструктора Сервије, стиже да оде до Крагујевца и поклони се геноцидним костима стрељаних ђака и професора. Дакле, лично мислим да што пре треба да уђемо у тај НАТО. Јер, овде имамо много талентованих генерала и фелдмаршала међу Другосервијанцима, па им ваља дат и прилику да искажу свој таленат. При том биће амнестирани у Хагу. Или да, макар да као онај сретни румунски муж, чији син погибе у нато-трупи у Авганистану, задобију прилику да кажу да су срећни јер им синови гину за циљеве праводобног Натоа. Ако већ они немају времена да гину за НАТО, седеће испод Нато стола и скупљајући мрвице и свађајући се трпезницима што после јела тако педантно чисте сто, не остављајући скоро ништа њиховим неутешним стомацима. Ја сам, дакле, за хитан улазак у Нато. Што да ратујемо локално, ако то можемо планетарно? Је ли тако? Уосталом, мислим да су Другосервијанци убедљива мањина овде, а нови либерализам тражи изутетно поштовање минорних група. Па ако поштујемо лгдп популацију, ову ратничку треба још више. Неразумевање се враћа као бумеранг, па дајмо прилику мањини.
Ко је у Нату, тај је у пату или рату, ко је изван њега, боље да се преда – БРИКС-у.
ИЗВОР: Центар академске речи