КО ЈЕ КРИВ ЗБОГ ЗАБРАНЕ ЋИРИЛИЦЕ У ВУКОВАРУ?
carsa
Раде Божовић
Никако још да рашчистимо у нашим врелим главама ко је крив за све што нам се догађа. Да ли наши историчари, који махом личе на оно пакосно одређење историчара које каже да он увек држи главу у песку, а стражњицу у небу. Или нас историчар увек подсећа на малициозни исказ Орсона Велса да историју свако може да ствара, а ретко ко да је пише. А можда за све то што се може назвати историјским главну одговорност сносе наши политичари, посебно они који су деловали од стварања тзв. Краљевине па на овамо. А да ми нисмо као народ, и поред тога што поседујемо јасну и наивну добродушност и често способност да опраштамо, само један исцеђен сунђер који је обрисао и оно мало лепог сећања на прва два века постојања државе и на 19. век који је био век борбе за слободу? Да ли се на нашем случају показало да и слобода није за сваког? Да слобода тражи неуобичајено висок степен одговорности. Према свему.
Дакле, ето јадни Хрвати нам отеше и ћирилицу! Није им доста што су покупавали најбољу земљу у Војводини и најбоље фабрике, што држе најбројније самоуслуге у Србији. Па и јест тако, када ми отесмо њима латиницу. Да покажемо да нам је братство важније од историје. Прича о ћирилици на Балкану је стара. За све на њему она је символ српске културе, историје и, наравно, унитаризма. Само не за Србе. И шта се онда чудимо?! Па нису Хрвати гонили и изгнали ћирилицу само у време ендехазије. Она је тамо била све време прогањана, док се овде у име братства и јединства ћутало. И не само ћутало, него смо и сами лагодно протеривали ћирилицу. А онда су барјак у руке узели Монтенегрини да би је дефинитвно потерали из Дукље. Срби тамо ћуте и сада се у Монтенегру сахрањују уз космополитску латиницу. Монтенегрини и Дукљани мисле поносно како ће тако брже отворити златна врата миротворног Нато пакта. А с обзиром на то да се на дукљанском простору родило највише споменичара, ђенерала и „дедињаничара“ (нисам рекао јаничара!), с обзиром на историјску и проверену способност Монтенегрина да се служи Мамону, неће бити изненађење да почну да мењају и на старим гробовима ћирилично писмо. А нек пређу само који километар у суседној им држави, која им чува ваздушни простор од` „србијанске агресије“, наћи ће на цавтатском гробљу, ако и то нису саврмени писци историје уништили, поруку на једном гробу да се покојник поноси тиме што се осећа Србином. Истина, тај део поруке је неки „историчар“ покушао длетом да исправи. Ми ништа не знамо, амнезија је општа или се понекад за зло користи. А упитајмо се ко нам је то сметао да ни после толико деценија нисмо утврдили колико је несрећника по логарима поубијано, спаљено или у јаме бачено. Да ли је неко стао на граници на Дрини или код Раче, када су стизале очајничке колоне избеглица у Србију да их преброји. Али су тамо већ били амерички маринци и њих треба питати колико је несрећника нашло спас у Србији. Они свакако знају, али се праве да ништа нису видели. И данас се процене крећу од 150 до 230 хиљада. Тамо ће их ускоро преоценити на неколико хиљада! И ко је за то крив? Нису, опет, неки други ваљда криви!?
Дакле, многе ствари су се криле, што по директивама Коминтерне у име националног помирења и контроле великосрпске и великоруске амбиције, или зато што смо се бојали да усијане главе то не искористе у сврхе које данас користе без срама други. Ових других овде ја се не бих бојао. Много су опаснији, ЈЕР СУ БРОЈНИЈИ, они којима су честито знање и позитивно памћење ускраћени. Такви данас наричу „Хрвати нам узеше ћирилицу“, док квргавим латиничним словима исписаше своја имена на поштанским сандучићима. На сандучиће у које им никаква пошта не стиже, док не почне стизати она већ проверена: „Селите се одавде, ово није ваша земља“.
ИЗВОР: Центар академске речи
