2019-08-24

Читач - РБ2 - Џубран

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3151786/citac.html

уторак, 29. мај 2018, 10:00

Данашње издање емисије посвећено је великом писцу Халилу Џубрану.

Халил Џубран, песник, филозоф и сликар, рођен је у Либану 1883. године, у земљи која је дала многе мислиоце и пророке. Џубран је био човек чија  се слава  и моћ простиру далеко изван Блиског истока. Од 1912. године живео је у Њујорку и посветио се писању и на арапском и на енглеском језику. Упоредо се бавио и сликарством. Умро је 1931. године.
Гост у студију Радио Београда 2 је др Раде Божовић, професор арапског језика и књижевности.

Емисију уређује и води Драгана Ковачевић.






AUDIO

Клуб 2 - РБ2

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/2479923/klub-2.html




Гост "Клуба 2" је проф. др Раде Божовић, арабиста.

Пред овогодишњи Сајам књига, с обзиром да је Иран земља почасни гост, кроз разговор са проф. Божовићем приближавамо књижевност ове земље. Представићемо књигу о персијским суфијским и другим поучним анегдотским причицама под насловом Врт чудесног умовања. Уз њу је и издање "Завода за уџбенике", истог профила, арапска књижица Oко чује, ухо види .
Када је реч о продуктивности професора Радета Божовића, подсећамо да је прошле године, баш на Сајму књига, представљена његова књига Пут ислама, која је имала велики одјек.  Треба рећи и то да ће ускоро изаћи монументална књига о исламској и иранској цивилизацији и култури чији је рецензент наш данашњи гост.
У емисији ћемо говорити и о персијској класичној књижевности која је преко Хафиза и Румија, нарочито епа Shanama, и код нас позната. Занимљиво је објаснити и феномен сукоба између sunna и shia.
Разговор са проф. др Радетом Божовићем води ауторка и уредница  емисије Мелиха Правдић.






AUDIO

Читач - РБ2 - Махфуз

http://www.rts.rs/page/radio/ci/story/28/radio-beograd-2/3629697/.html

уторак, 20. авг 2019, 10:00 

У емисији "Читач" данас говоримо о египатском писцу, Нагибу Махфузу.

Повод је управо објављена збирка кратких прича "Шапат звезда" у издању "Самиздата Б92". Ово су "изгубљене приче", јер су откривене недавно, захваљујући Махфузовој ћерки Ум Калсум.
Нагиб Махфуз (1911-2006) један је од најистакнутијих аутора у савременој арапској књижевности. Нобелову награду за књижевност добио је 1988. године. Написао је преко педесет романа и збирки кратких прича.
Гост емисије је дугогодишњи шеф катедре за оријенталистику Филолошког факултета у Београду др Раде Божовић.






AUDIO











---

Ове године обележава се неколико јубилеја из живота и књижевности норвешког писца, Хенрика Ибсена. У ауторском тексту књижевница и преводилац, Даница Диковић Ћургуз говори о Ибсену.
Есеј Бојана Белића посвећен је поезији Дејвида Парка.
Емисију Читач уређује и води Драгана Ковачевић.



2019-01-04

ТРЕБА ЛИ АМЕРИКА ДА ПРОПАДНЕ?

ТРЕБА ЛИ АМЕРИКА ДА ПРОПАДНЕ? – ИНФОПОРТ



Америка не треба да пропадне. Никако. Она мора да се обнови, она мора да се поново роди, али не из пепела. Јер, не треба је рушити, не треба је палити. Треба јој дати прилику да схвати где је, где и заштa је трошила новац  поданика, трабаната и колонизираних. Проводећи кроз цео збуњени и спетљани свет интерсе крупног капитала, штитећи теологију неограниченог профита, Америка личи на католичко Шпанско царство које је отимајући сребро од Индоса, а нешто мање и злато (не зато што је била сажаљива према Индосима, већ стога што га је било мање од сребра), и при том их и немолисрдно требећи, то исто сребро и злато немилице трошила и расипала на ратове. Али не да од сиротиње учини људе, да повећа економску моћ Шпаније и земаља које је укључила у своје католичко царство, већ да би тим истим златом и сребром, после благослова кардинала и цара, слала своје армаде да убијају и кољу хугеноте по Француској и протестанте по Холандији. Трошило је Шпанско католичко царство драгоцени метал да би распаљивала што веће ломаче, по своме и у суседном свету, ломаче на којима су горели отпадници и вештице. Зар и Америка нешто слично не чини по свету? Отима новац у име слободног тржишта где стигне, али уместо ломача – ту је модерно и софистицирано оружје. Подстичући изван и унутар сопствене земље злочинце и сопствене, наручене отпадникке, она у крви преуређује свет. У ствари, само брани своју теологију новца. Па, има ли ту неке разлике између средњевековне Шпаније и модерне Америке? Од времена средњевековне Шпаније (иако је по историјском календару у 16. и 17. веку она нововековна држава) до модерне Америке начињен је на техничком пољу огроман, несхватљив напредак, а, боме , и у људској злоћи. Више није довољна Европа да се машта о преуређењу свега, односно о очувању старих интереса, већ је сада, по александровском химеричком моделу, цео свет постао мета. Са увек запаљивог Балкана, на којем је Америка, уз великодушну помоћ неких својих трабантских сила, запалила рат и подржавала, ратна буктиња се пренела у Азију.  Па ко је главни кривац зе угашене безбројне људске животе, за убијену децу која нису стигла да осете ни мрвицу од живота? Главни кривац није у Хагу: неки су у међувремену помрли, а неки још живи ходају без и трунке кајања. Ипак, Америка не треба да пропадне, она мора да се преуреди. Шпанија није у 16. и 17. веку разумела Европу, Америка мора да у 21. веку разуме свет. Ја не желим, да Америка пропадне, да буде поражена. И са мном многи други. Јер, у тој истој Америци је упаљена бакља слободе још у другој половини 18. века. После су ту бакљу пренели на камену Статуу Слободе, али се у тој статуи Слобода затамничила и окаменила. Отпустимо зато, заједно, из камена, ту Величанствену Слободу да изађе у новом руху, онако као што су некад из камене утробе излазиле неки пророци! Време је, пре коначне катастрофе. Пре Апокалипсе. Јер, Јахачи су већ поодавно појахали тенкове.
Дакле, Америку треба пустити да попљачка, као Шпанија некад, свет и да потом буде сила, као што сада јесте, па онда да прође кроз фашизам, као што сада јесте, па да се роди, попут Шпаније, као нова земља. Благословене су оне уши које не чуше за историју.

ЗИД ЈЕ ПАО, АЛИ МАСКЕ НЕ

ЗИД ЈЕ ПАО, АЛИ МАСКЕ НЕ – ИНФОПОРТ



Бучно је прослављен пад Берлинског зида. Јавили су се, као и у сваком послу, и архизидари, лажни зидари и они који немају у пракси никаkве везе са мистријом и виском, али зато имају везе са разним зидарским ложама. Празник је бацио у сенку и заборав победу над фашизмом, педесет милиона, као најбешњiм ратним ураганом, однeтих људских живота. Па, шта рекли би неки од зидара и рушилаца тог истог зида: Шта је то наспрам пет милијарди колико би требало да нас оде са ове поремећене Планете како би преосталих две милјаредице и кусур некако пристојно живело!
Као и у свим заслужним стањима и равнањима, увек је ваљало бити и у првоборачким редовима. У нас је, после оног рата против фашизма (и краља), на пречац никло, после партизанске буре, безброј споменичара, и сада после рата за демократију колико вам душа хоће разног кукоља који се представљају као првоборци за демократска права и стандарде. Оваквом  чаробном искушењу да се понесе ореол победнички није одолео ни председник Саркози. Француска је увек давале мале, ниске људе али с великим и високим идеалама. Попут Наполеона и сада Сиркозија,. Али не лези враже! Не пада снег да покрије брег, већ да заметне лисице траг. Овога пута је снег испао снежић и новинари брзо открише да Саркози није био на рушењу зида. Тога часа је возио бициклету кроз Булоњску шуму. Ајд што овај часни грађанин демократске Француске није био тамо, али просто немам речи да искажем чуђење како да није било никог од наше борбене женске популације, почевши од оних дама које контаминирају стварност, преко оних који кроз разне владине организације свима суде, па до уцвељених жена у црном. Истина, ове последње су, можда, тренутно у Авганистану или Ираку, из којих одвраћају Амере и Британце, а преклињу Монтенегрине, да одустану од ратног хушкања у тим напаћениим земљама. Или су можда заузете, а ја то јадан не знам, рушењем зида који је подигнут према Палестинцима, невидљивог зида подигнутог према Србији и Куби, или оног правог, бодљикавог подигнутог према Мексику. Мука је то за такве, јер је зидова тако много а  само се говори о Берлинском.
Испада да је и Берлускони ситна риба пљуцкавица. Берлински концерт, уз јодловање и Бетовенову Девету симфонију, заглашују нашу стварност. Чини да заборавимо да је подизање зидова европска пракса, од Хадријановог зида до НАТО-а, као, уосталом, и гладијаторске борбе, гиљотина, инквизиција, корида, фашизам, бомбардовање тв кућа, али и као епохална измшљотина: енглеска вц шоља! Шоља да се просто човек окрене, када се дигне с ње, уназад и погледа у вц шољу и провери шта је остало иза њега!  Тако нам  и треба. Јер се никада нисмо уз градитеље и рушитеље зидова, трудили да скинемо и маске.

НЕИЗБЕЖНИ СТРАНЦИ

НЕИЗБЕЖНИ СТРАНЦИ – ИНФОПОРТ


НЕИЗБЕЖНИ СТРАНЦИ
Дођите да владате и управљате нама. Јер, Земља наша је велика и богата, али реда у њој нема (Летпис Несторова)
Ми никако да се авертимо: гласамо упорно за домаће „странце“, а много би нас
мање коштало да странци непосредно нама владају. Насели смо љубазним обећањима и вештој мимикрији наших домаћих вођа, iliti stranaca, од којих неки, кажу преко 25-орице, имају страно држављанство и стране пасоше. Најпростија рачуница, ипак, казује да би странци били јевтинији од домаћих као владари. Овако морамо и њих и наше „странце“ да издржвамо. И још којешта да им дајемо. Као права радодајка. Јер, Србин, смешно и бесмислено, одбија да њиме влада странац, док наши суседи, па чак и моћна, макар и малчице, Русија, а боме и Енглеска, нису се либили да имају странце за краљеве или цареве. Старац Несторов је давно живео, али је све боље знао од нас. Погледајте: и данас многим Словенима владају „странци“, више страни него домаћи. Што бисмо ми били бела врана?!
И, уосталом, зар није пријатно да нама влада једна и једина  демократска империја. Пријаттније је то него домаћа, лиценцирана. Нек је само демократија, па макар била и империјална. Да не кажем империјалистичка; отрцана комунистичка фраза. Јер, у демократији се тако добро живи да уопште нема потребе за криминалом, корупцијом и сиротињом. Све то је комунистичка пропаганда и ујдурма. Уосталом, зар једна источњачка мудрост не каже, отприлике овако, да ако човек живи бедно у рођеној земљи, онда је боље да назива својом домовином ону у којој може лепо да Живи. Ово „Живи“ пишем великим словом, јер више ни живети пасји, макар за неке, није најновије.
Стога се попнимо на врх Копаоника и кликнимо, ка соколови сиви: Дођите нам што пре! Кајемо се што смо вас оволико дуго чекали. У знак захвалности, спремни смо да ступимо у вашу моћну армију, да повећамо збир од оних  44 посто војника од црнаца, Порториканаца, Мексиканаца и осталих народа и народности који служе великим и светим империјалним интересима. Да заводимо ред по свету. Мада, можда, није ствар више у реду, који помиње грешни Несторов, или у завођењу реда, већ у нереду који влада у нашим главама. И већ су пева гласовито и кликовито, у многи деловима расфућкане нам земље: Играјмо, људи, Жикино коло, љубимо странце у дупе голо!

Дођите да владате и управљате нама. Јер, Земља наша је велика и богата, али реда у њој нема (Летопис Несторова)
Ми никако да се авертимо: гласамо упорно за домаће „странце“, а много би нас мање коштало да странци непосредно нама владају. Насели смо љубазним обећањима и вештој мимикрији наших домаћих вођа, iliti stranaca, од којих неки, кажу преко 25-орице, имају страно држављанство и стране пасоше. Најпростија рачуница, ипак, казује да би странци били јевтинији од домаћих као владари. Овако морамо и њих и наше „странце“ да издржвамо. И још којешта да им дајемо. Као права радодајка. Јер, Србин, смешно и бесмислено, одбија да њиме влада странац, док наши суседи, па чак и моћна, макар и малчице, Русија, а боме и Енглеска, нису се либили да имају странце за краљеве или цареве. Старац Несторов је давно живео, али је све боље знао од нас. Погледајте: и данас многим Словенима владају „странци“, више страни него домаћи. Што бисмо ми били бела врана?!
И, уосталом, зар није пријатно да нама влада једна и једина  демократска империја. Пријатније је то него домаћа, лиценцирана. Нек је само демократија, па макар била и империјална. Да не кажем империјалистичка; отрцана комунистичка фраза. Јер, у демократији се тако добро живи да уопште нема потребе за криминалом, корупцијом и сиротињом. Све то је комунистичка пропаганда и ујдурма. Уосталом, зар једна источњачка мудрост не каже, отприлике овако, да ако човек живи бедно у рођеној земљи, онда је боље да назива својом домовином ону у којој може лепо да Живи. Ово „Живи“ пишем великим словом, јер више ни живети пасји, макар за неке, није најновије.
Стога се попнимо на врх Копаоника и кликнимо, ка соколови сиви: Дођите нам што пре! Кајемо се што смо вас оволико дуго чекали. У знак захвалности, спремни смо да ступимо у вашу моћну армију, да повећамо збир од оних  44 посто војника од црнаца, Порториканаца, Мексиканаца и осталих народа и народности који служе великим и светим империјалним интересима. Да заводимо ред по свету. Мада, можда, није ствар више у реду, који помиње грешни Несторов, или у завођењу реда, већ у нереду који влада у нашим главама. И већ су пева гласовито и кликовито, у многи деловима расфућкане нам земље: Играјмо, људи, Жикино коло, љубимо странце у дупе голо!

JA ТЕБИ, ТИ МЕНИ

JA ТЕБИ, ТИ МЕНИ – ИНФОПОРТ



Не једном је Нобелова награда доказала да jе политичка, пре свега., па према томе и често неправедно дељена. Али ко нас пита у овом свету за правду. Већ ваља мислити онако како својевремено амбасадор Иглбергер поучио Момира Булатовића: Младићу, зар ви још размишљате о правди. Интереси… интереси…!
Било је чудних носилаца овог високог признања. Од оних који су га добили за мисионарење, било верске или политичке природе, па до оних који су били терористи, па потом мировњаци, па опет терористи. Ћуд је светских моћника промењива и загонетнија од женске ћуди. Сви који размишљају о правди одавно су крезуби, поломили су зубе о ову воћку чудновату. А они који су старији, поломише некадашње социјалне зубне протезе, а ови нови пензионери данас плаћене из свог танушног џепа. Шта ћемо-ооо: добили смо што смо тражили. Идемо даље, па макар само до Раље.
Најновији срећник који је добио Нобелову награду за мир стигао је до штаба Нобелове награде у блиндираним колима, из своје куће, значи из амабасаде, која је опасана тешким бетонским  коцкама како је ко, онако демократску, не би дигао у ваздух. Стигао је из Куће рата, а не из Беле куће. Далеко му (ратна) кућа!
Покушао је да објасни, оно што се не може објаснити другачије но силом, да објасни да постоје праведни ратови. Само провидна фраза светог Аугустина и каснијег Томе Аквинског. Обојица припадају западном кршћанству. Гле, случаја! За сваки случај славодобитник прпрема нових 30 хиљада војника за праведни рат у Авфганистану. Очекујем добар одзив из Србије свих оних који су били против рата око распада Југославије. Жене у црном биће болничарке на авганистанским фронтовима. Добровољно.
Нобелова награда за мир је напуњена пушка рата. Не пушка, него узи, калашњиков. После ове Нобелове пушке могу се очекивати и нови ратови. Не мора их покренути садашњи славодобитник. Увек ће се наћи у тој великој земљи, која је и по нечему сјајна, неки мрачни Тексашанин, који би да пије крв уместо вискија, а наследник је првих колонизатора и истребљивача Црвенокожаца, напасник младих и лепих Индијанки. Хаг није тада постојао, а и да јесте том грађанину се не може судити изван домовине, мада је цео свет замишљен да буде његова домовина. Аферим, рекло би се на наивном Истоку.

NGO ИЛИ НОГОМ У СТОМАК

NGO ИЛИ НОГОМ У СТОМАК – ИНФОПОРТ



Живимо у добу када је мало времена за читање и размишљање, када нам је интернет главни обавестилац знања, „врело“ инстант знања. Живимо у времену када идемо у апотеку да узмемо какав лек за стомак, јер нам он не подноси кока колу, уместо да престанемо да је пијемо колу, да не кажем мудро – конзумирамо. Лакше је купити лек и попити га него се одрећи  евнуховске коле! То није питање дијагнозе, већ питање курације. Тако је и са нашим знањима о глобализацији, о новој Империји. А да смо читали, на време, још од деведестих смо могли много штошта да избегнемо. Препознали бисмо и НГО, оне које су тако сјајно метафорички Хард и Негри  назвали „просјчаким редовима нове Империје“ Реч је о тзв. невладиним организацијама, објашњење је за оне који се нису досетили шта та скраћеница значи на енглеском. Опис тих организација од стране ове двојице аутора односи се на први ешалон интервенција у име Империје, опет да се изразим тачним говором поменуте двојице. Уз опаску, да ови припадници невладиних организација немају везе, када је реч о скромном „круву и води“ и гардероби, ни са фрањевцима, ни са доминиканцима ни са језуитима.  Напротив:  најчешће им је образ танак, а дебео новчаник.
Елем, о овим хуманитарним организацијама, које би то доиста и биле када би за све имали подједнак хуманитарни однос, нећу ја да причам, хвала Богу, већ је најбоље да уваженим читаоцима пренесем неколико пасусића, како не би губили време да читају подебелу књигу ове двојице под индикативним насловом – Империја (“Empire” – Michael Hardt and Toni Negri, 2000. ).
Дакле, ове ораганизације,  којима „не управљају владе директно“, иду овако:
„У свом језику и акцији оне најпре дефинишу непријатеља  као нехат (у нади да спрече озбиљну штету), а онда идентификују непријатеља као грех. Ово неодољиво подсећа на то како се у католичкој моралној теологији представља зло као нехатан однос према добру (читај: Богу, моја прим.), а онда се грех дефинише  као грешно негирање добра. У оквиру овог логичног  оквира није чудно, већ заправо веома природно, да НГО у својим настојањима да одгворе на „нехат“ прибегавају јавној осуди грешника (сетимо се таквих „књига“ и „листа за одстрел“ наших „хуманитараца“, моја прим.), тачније Непријатеља правим језиком Инквизиције…  (за ауторе, на империјалним међународним судовима нема оптужених, већ поражених, моја прим.) На тај начин, морална интервенција постаје први ешалон (аутори разликују три ешалона) империјалне интеврвенције. …НГО су потпуно уроњене у биополитички контекст устројства Империје: оне антиципирају интервенцију власти и правде. Због тога не треба да изненађује што су неки поштени правни теоретичари  старе међународне школе (као што је Ричард Фолк) били фасцинирани и заведени делатношћу НГО. Представљање новог светског поретка, од ових NGO, као мирољубивог политичког контекста, заслепило је поменуте теоретичаре да нису ни сагледали  бруталне последице које имају моралне интервенције као најава светског поретка“ (стр. 50-51).
Последња вест: Наше Жене у црном отпутовале у Ирак и Авганистан да врате јуначке црногорске синове ратишта. На аеродрому их лично испратио г. Солана.
Хауг и Халт.
P.S.
Но, било би погрешнио мислити да је нови поредак у целости без смисла. То, чини ми се, јасно поручује и ова књига.

СТАЊЕ НАЦИЈЕ



СТАЊЕ НАЦИЈЕ – ИНФОПОРТ



Каква смо ми само либерална ЗЕМЉА! И срећна! После омбудсмана, добисмо и народног лекара. За све слојеве и за сва времена, за све животиње и све људе, а нарочито оне верујеће у свемоћ либералног режима. И за оне које верује у Творца, а посебно за оне који верују у тварно, да не кажем кварно. Тај народни, брижни доктор који се стара о стању нације јесте незаобилазни тумач и промовитељ свих либералних вредности и једне, јединствене демократије, демократије светског насиља. Наравно, досетили сте се о коме је реч – о Студију Б 92. Оном студију који је после листопадне револуције насилно ушао, више се не сећам чију, у туђу тв зграду. Револуција је насиље, а лечење је племенита ствар, али се нађоше код истог фантома у истој бисаги. Више нам нису потребни издаци за неке незајжљиве видаре: Довољно је лећи на кауч и или сести у фотељу, као некад што су то у психоанализи утврдили Фројд и Јунг, испред тв екрана са којег благословено и мироточиво збори поменути студио – и терапија је почела. И то бесплатно – у систему који зна само за лову! Боже, којих ли милосрдника!
Неко ће помислити да је доба надрилекарства, уз постојећу науку, минуло, али, чини се, ова терапија је за неке успешна. А колико је све успешна, показују одсечени прсти радника који су остали без посла и промрзле сиротиње у Крагујевцу и другим градовима и засоецима презадужене, „прве“ Србије (која признаје дуг од 33,5 милијарди, и поред у бесцење распродатих фабрика и јавних подузећа!). А поменути несретници нису погубили прсте радећи поред немилосрдних и непослушних либералних машина, они су сами себи одсекли прсте! Ето, тако је у либерализму: неки секу прсте а други иду на тетоважу! Онај несретник са промрзлим ногама од хладне колибе, а не алпинистичке пустоловине, учинио је то (зарђалом) косом. Наживо. Свевидарски Студио му није на време послао спасоносни лек: антитетанус, дрва, чек од пензије или слично, већ вербалну утопију. Јер је у Студиу потаман, до непромрзлих студијских прстију, јер је загрезао у либерализам и атеизам, и њега туђи прсти нису болели.
А лек и није важан за пучину. Она је само објекат обмане једног надривидара. А ми смо и даље магијски народ. Последњи, можда, у Јевропи, па нам чудна видања нису страна. Боже, спаси Србију и у њој све народе и народности, укупно 27! Лаковерне грађане посебно, – молим се ја као теиста, бициклиста, трициклиста, троцкиста и обична кишна глиста. Јер, није залуд своју каријеру овај видарски студио отпочео под именом Црни бомбардер, Када дође време, видећете, и „они“ ће носити кожне капуте. Поскидаће их некрофилно са неких који су сахрањени по Новом гробљу и још неким. А можда су их већ и скинули и само вребају какав згодан час! Да нација прездрави, а онда је стигло њихово време.

СВЕ СМО БАЦИЛИ НА КОЦКУ

СВЕ СМО БАЦИЛИ НА КОЦКУ – ИНФОПОРТ



Ка и пре, за време „оног“ социјализма, да не речем специјализма, и овога пута смо се радикално ухватили за „жваку“. Просто нам се очас жвака та залепила за панталоне (наравно, ово се односи и на другост нашу, женску популацију која све више и чешће носи панталоне), да не кажем – за стражњицу. Те хоћемо у Унију, пре него и остале неке чланице ухвати грчки синдром, те хоћемо у НАТО, те хоћемо на светско фудбалско првенство. Те…  И све смо, као и увек, бацили одлучно на коцку. И развој, и индустрију, и оно што смо имали и што нисмо имали… Све! Још су нам остале само подеране гаће и гола гуза. Па ко воли, нек изволи!
Наш коцкарски темперамент је коначно дошао до изражаја. Није ни ћудо с обзиром на толики број коцкарница у све сиромашнијој нам земљи. И тако су силне коцкарнице по Београду нам и ојађеној унутрашњости  послужили су као сјајна коцкарска едукација. О коцки знамо више него о ралу.
И шта сад? Па ништа, јер ја мислим – бојим си да и још многи тако мисле – да ми, ипак, и нисмо све бацили на коцку да постанемо оно што нисмо, него смо само, једноставно и одлучно, бацили коску! Коску да се посвађају. Или ону коску коју још једино неки (а коска, знамо, није месо) виде од меса за свој оброк очаја. То је она коска од које тако лепо мири говеђа супица. Коска од говеда. Остала коска од говеда, људи моји! Месо су други појели, или га још увек једу. Наздравље, Рајо! Мислим на Рајка Митића, а не нашу ојађену рају! Она ни у турско време није била раја, већ господа. Српска господа, подераних гаћа. Коцкарима друго и не следује! Је ли тако?

КАКО, МОЖДА, ВОЛЕТИ СРБЕ?

КАКО, МОЖДА, ВОЛЕТИ СРБЕ? – ИНФОПОРТ



Заиста Србе није лако поштовати, а камоли волети. Недисциплиновани, још живе у османлијском царству, нарочито они јужно од Шумадије, неурбани су, свадљиви, преки лоши возачи, још гори љубавници, очеви, сејачи сперме широм света, али неплодни, врло офанзивни, милитиантни. бициклисти, трициклисти и тако све редом. Све до Авганистана. Дуго већ размишљам о томе како спасти Србе од тога да неминовно, и уз артиљеријске слављеничке салве и плотуне, ишчезну са ове срећне Планете. И то пре него се угасе ЕУ и НАТО.
Истина, на том путу спасавања Србије учињено је већ пре мене, понешто, у бившој нам братској и јединственој држави. Али, ипак мало. Срби су се, без насиља са стране, одрекли још тада свог вековног писма и прешли на латиницу како би њихове књиге сви остали, у тој чудној земљи, могли да читају. Одрекли су се, добрим делом своје популације, и цркве. Одрекли се и власти. Готово их није било у дипломатији, а у „органима“ само одани одрођавању своје расе. Ал΄, како рекох, то је било недовољно.
И сада треба да кренемо, када смо били блесави па нисмо на време све то обавили, у све ово горе речено, а што смо површно радили деценијама у Бившој. Треба кренути врло офанзивно, милитантно. И хвала Богу Милосноме да буде тако. Само се тако са реметилачким Србима може разговарати. Ћирилица, то говедарско писмо, мора нестати сасвим. Дакле, под хитно уклонити све преостале ћириличне натписе, како не бисмо изазивали оне који када је виде добију одмах горушицу. Црква да се преда бизнису, кокетирању, да не кажем са свиме што није духовно. Али то није довољно и стога предлажем још ригидније мере: чмарисање, свима редом а највише ЕУ, НАТО и јединој преосталој светској сили. Одрећи се треба, под хитно, српских слава, даћа, венчања под шатром, венчања уопште. Организовати барем једном годишње Параду снова, односно поноса, То све ће многе задовољити и почеће на нас да гледају са више поштовања. Треба се одрећи и језика, пре него нам га сасвим отму комшије, јер онда ће та заслуга што немамо матерњи језик бити припсана њима а не нама. И на крају, можда и најважније: И оно мало теритгорије које се још назива Србија треба без колебања преимоновати. Сви ће бити срећни, а комшијама ће и петли носити златна јаја. Србију треба добровољно преименовати, да сви буду задовољни, не само комшије.
Паде ми овога часа на ум чак и добар предлог: има једна земља која се добро снашла у свим овим глобалним променама. Име јој је Грузија, ја само предлажем кратку, једноставну фонетску интервеницију: из тог профитног назива треба избацити само слово „р“ и ето новог имена – Гузија, за државу нам. Зашто друге не учинити срећним?! Хришћански је.

ПРИМИТИВНИ СРБИ

Раде Божовић: ПРИМИТИВНИ СРБИ – ИНФОПОРТ



Многи мисле да смо постали „примитивни“ тек у овом последњем рату, боље рећи претходном рату, јер живимо у свету и времену када ништа није последње. И тако све до Судњега дана. Дана у којем ће напредне, „превише интелектуализоване нације“ (Карл Манхајм) неколиким атомским, или боље рећи хидрогенским бомбама уништити напредни свет а са њиме и све примитивне народе.
Примитивни смо били, и поред свег бусања по грудима, и у рату у којем смо били са победничким савезницима. Барем тако каже један од највећих социолога прошлога века, Карл Манхајм који се из Будимпеште склонио, бежећи у Лондон, као Јеврејин, од примитивних Срба фашиста који су дошли на власт у „интелектуализованој нацији“ у Немачкој. И, ето га, тамо на безбедном Острву да би у миру писао о моралној кризи света са чађавог крова Бинг бенга. Дотични социолог је дошао до колосалног закључка: да примитивни народи, цитирам дословно, – Срби, могу да се боре „до последње капи крви, док превише интелектуализоване нације веома лако одустају од борбе“. И просто не могу да схватим ту врсту кратковидости када је дотични далековиди социолог заборавио Шкоте који су се борили против Енглеза до претпослење капи крви за слободу.
Још једном се потврдило, оно што су одавно говорили многи којима је било добро у двема царевинама, да су Срби направили фаталну грешку водећи тзв. ослободилачке ратове. Јер су њима уништили своју будућу срећу и као свиња валов преврнули богату трпезу, што може учинити само глуп или примитиван народ. И то до „подследње капи крви“. С друге стране, историја је показала да су тзв. интелектуализоване нације (термин г. Манхајма) врло интелектуалним средствима, врло модерним истребљивачким техникама, у само у два рата у прошлом веку, послали св. Петру преко 100 милиона људи. Најчешће и највише из тзв. примитивних нација. А, опет, толико примитивизма остаде и у новом, дивном свету! О још интелектуалнијим средствима, као што су атомске бомбе, омашком пале на примитвне Јапанце, нећу ни да говорим. То остављам следећем генијалном социологу. Али чему, после г. Манхајма? И чему бесмислена борба за слободу, када су освајачки ратови најбоља ствар на свету? И када су увек на крвавој цени. Тржиште све регулише, како би рекли либерали.

КАКО ДА РЕВОЛУЦИЈА ПОЈЕДЕ

КАКО ДА РЕВОЛУЦИЈА ПОЈЕДЕ ТУЂУ ДЕЦУ – ИНФОПОРТ



„Револуција једе своју децу“, отрцано је и опште место, које – рекао бих- умно смислише „они“ чије се гаће тресу на помен речи „револуција“. Стога, ако опазите жуту флеку на нечијим гађама, знајте он је или стар или је превејани контрареволуционар. Зато гаће ваља често мењати, јер није лако бити стар, а лепо није, иако је често корисно, бити контра променама.
Најновија народна револуција, масовних размера је ова која се збила, а изгледа да ће и потрајати, у древном Египту. Од фараонских до арабљанских времена Египат овако шта није видео. Потрес је испао ширих, медитеранских размера, а кретање земљотресних амплитуда непредвиљиво. Транспаренти и слике, од Че Геваре до Насера, нису обећавали искрену подршку западњачких кројача мапа и глобалне крађе. Штета ће се тек показати, али њени стварни починиоци – у време бирократске партијске нам глобалне судбине – неће бити утврђени, јер како то увек бива: говну и штети газде нема. Стога револуција и неће појести сопствену децу, хвала Богу Милосноме. Неће појести ни „њихову“ децу, јер су их „родитељи“ припремили за све преваре и идиотлуке. Политичка олигархија је у име паралажне демократије и преварантског неолиберализма чврсто, у суштини, зауздала народне масе. Обим замајавања тих маса порастао је до гигантских размера. Страх од искрених народних револуција створио је моћну машину политчких олигарха чије назови партије постоје само из једног јединог разлога: хипнотисати народ. Тамо где хипноза није пошла за руком примењује се радикална духовна, политичка и парапсихолошка кастрација. Политичка олигархија је мудра и дозлабога упорна и без својих оданих „теоретичара“; она зна да је маса непредвидљива, неукротива, и да може, кад се распојаса, да тражи и више него што јој припада!
Данашњи свет распет између две класичне концепције политичког и економског живота, Хобзове и Кантове, јесте немили сведок – преко политике једине преостале велике силе – да су револуционарна врења народних маса замењена сталним ратовима као прокушаним начином империјалног владања. За такву врсту владања јаве се и такви који ће таквој политици дати и теоријску основу. А модерни свет је научио да њиме влада теорија, па и просечно упућен човек почиње да верује теорији. У том смислу се стварају и инфлације, сваке врсте, не само економске. Али, неки постављају разумно питање: Како кроз инфлаторну кризу превести триста милиона којотских, агресивних и наоружаних Американаца, од којих је сваки дужан скоро 300 000 долара (укупни дуг грађана се само од рата у Ираку, који је премашио трилион долара, утростручио)? Који ће амерички председник смети рећи својим бирачима да ће од сада да зарађују као руски и кинески радници, да је прича о америчком сну и богаћењу била само лажа коју су вешти барони пљачке пласирали „најмоћнијој“, „најбогатијој“ и „најдемократскијој“ нацији ? Одговор ушкопљеном пуку биће у оној причи о рају у који су доспели четворица јеврејских учењака. Један га је видео и умро, други видео и изгубио разум, трећи је из освете уништио младе саднице, само је четврти ушао и нормалан изашао. А ко ће бити тај четврти?
Тај ће бити као онај ратник што је спасао од непријатеља у средњем веку италијански град-државицу Сиену. Грађани, не знајући како да му се одуже, предложе да га убију како би га после могли славити као свеца! Ко ће бити наш светац?

ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ

Раде Божовић:ПОГЛЕДАЈ ДОМ СВОЈ, СОТОНО! – ИНФОПОРТ



У овом нашем новозаветном и послеоктобраском времену толико је из мрака искочило сотона да би наслов овога прилога могао гласити и другачије, Дакле, не би се обраћало само једној сотони. Али, за све што нам се после догодило није крив, макар за мене, Сотона него Ђаво. Јер реч ‘ђаво’ долази од ближе нам, грчке речи ‘диаволос’, што значи „клеветник, тужилац“, и временом је ђаво постао символ свакојаког зла и несреће. Сотона је тужакао људе пре Богом управо онако како неки из прве Србије тужакају другу Србију пред овоземаљским богом. Пошто зли духови и у Новом завету имају хијерархију, наравно да се то догађа и овде: хијерахија злих је огромна, листа подугачка.
Као у сваком ђавољем свету, а поготово у држави која има Ђавољу варош, мора да постоји вођа свих ђавола и сотона. Дакле, не треба сумњати да и ми имамо свог Велзевула, кнеза свих сотона, сотону над сотонама. Сотоне су пали анђели, а ми као да и нисмо имали анђеле, али сотоне смо вазда гајили и неговали. Као што нисмо гајили цвеће, али цвећке јесмо. Зато и имамо Кућу цвећа, само не знамо ко ће се следећи у њу уселити. Али, ако правде има, зна се. А ми о правди, ко гладан о пити.
Зато, погледај дом свој, сотоно! Погледај шта си од њега учинио! Незапсоленост достигла степен да комотно можемо ући у Јевропску унију и тамо се надметати с Грчком и Шпанијом, да не говоримо са неким нам суседима. Али, и без Уније смо на прагу банкротства. За сада, поред већ банкротирале малтене Португалије и Ирске, уз Шпанију која дугује преко 1300 милијарди евра, ево и Италије – која ће нам, гле и бре, и пооред банкротства изградити нову фабрику аутомобила! – има ситницу од дуга, свега две хиљаде милијардица. То, бојим се, ни са отетим парама Покојног Гадафија и нафтом његовом неће се моћи покрити. Зато је ту Обама да помогне, мада се чини да су се два дављеника ухватила за исту сламку, јуро и долар.
Погледај дом свој, сотоно! Просјаци се размилели улицама, у превозу више нема џепароша, немају шта да дигну, али је зато препун просјака. Позатварао си фабрике а отворио банке и банке. За чији новац? Уместо фабрика отвараш нове пекаре, бувљаке и коцкарнице. Све си бацио на један број, али коцка никако да на њега падне!
Има ли лека за сотону? Наравно да има. Нек се сети оног неименованог рашког краља из Дантеовог пакла који је фалсификовао млетачке пенезе. И што да не: кад већ фалсификујемо историју уз помоћ светских свзналица, можемо и да посегнемо за мање опасну ствар – фалсификат. Прегаоцу Бог помаже, рече велики Његош, и умре за инат Монтенегринама као Србин. Весело дигнимо чашу са оним пијанцем што нас проглашава фашистима. Не зна он да и ЕУ функционише као велики лагер, све по рецепту великог фирера.

ЧУДНА МИ ЧУДА

ЧУДНА МИ ЧУДА – ИНФОПОРТ




Прво чудо. Толико сам ограничен или национално заслепљен да не могу никако да разумем како још нико од наших економиста није добио Нобелову награду. Почевши од гувернера из оне нам заједничке некад државе као што су Гузина и Сиротковић, преко чика Аврама, па до данашњег гувернера. Јер, kада га човек слуша, повероваће му, као и Динкићу за оних хиљаду евра, да  сa неба падају печене коке на Србију. Те захватиће нас криза, те неће, те инфлације скоро и нема.  Слушајући их дође човеку да поверује да живи у некој другој земљи, можда чак и у Аркадији, а да тога уопште јадничак није свестан. Освестите се, грађани!
Друго чудо. Демократе су тражиле да се убије деспот и диктатор Гадафи. Баш онако по мафијашком закону: Сведока ваља убити пре него проговори. Све је белодано јасно, само је остало загонетно ко ће подићи оне силне милијардице које је покојник, заједно са својом децом. држао по њиховим банкама? Ко ће узети златне шипке? Биће онако као и са силним милијардицама покојног нам бившег деспота председника: Појела их маца!
Треће чудо. Нова, не зна се која по реду декларација о КиМ никако да се испили. Наравно када је јаје мућак! И све то  одиста личи на дебелу мућку. А не на дебелу коку. Или, барем на ону ситуацију када благајница Ката никако да искаки радничку плату, као да је од сувога злата. Не зна се како је то јаје постало мућак. Да смо, барем, и ми имали град Јајце па да направимо јуначку државу!
Четврто чудо. Испадоше нам муке са имигрантима веће итекако од муке емигрантске наших младих људи који и поред тога што је отишао онај наш диктатор и деспот никако да нађу посао у рођеној земљици. Исељавање се наставља а домаће становништво се стањује. Испаде да нам је свеједно – живели у диктатури или у демократији. Једино што се у диктатури знало ко је крив, а овде се ништа не зна. Ни под којим условима паре стигоше, ни у чији џеп одоше. Каква криминална заврзлама, какав трилер!
Пето чудо. Предлажем: Имигранте хитно уселити у напуштене касарне, дати им оружје и нека они мисле о нашој војсци, па ћемо им после за награду, као Амери својим плаћеницима, великодушно дати наше држављанство. Шта ће нам митоманска војска, само да нам квари високи углед у свету.
Шесто чудо. Коначно смо добили преокрет. Некима се заиста десио бурулек у глави, не зна се коме више: идејним пројектантима наше нове светле будућности без косовског мита, али са глобалистичким митом и митоманијом, или се више окренуло у глави потписницима тог велеумног спасења. Почнимо, дакле, од косовског мита, преко прашка за прање прошлости митопројектаната преокрета, па преко прашка за ушмркавање и пилула против тврде столице, и стићи ћемо незадрживо до отрежњења.  А шта после, не каже параклет?
Седмо чудо. Док неки тупе зубе и арче скупи новински папир и још скупљу тв претплату предући причу о српском фашизму, дотле нам врле комшије одавно упражњавају ту стару и проверену дисциплину, протеравши без казне стотине хиљада људи само зато што нису католичке или неке друге вере… Уосталом, какав фашизам поред мајчице Немачке и неких њених сателита из најближег нам суседства?  У Немачкој  до крви туку и спаљују имигранте, а ми их држимо у бањи, па опет смо фашисти. Тако нам и треба када никад да научимо лекцију из историје. И треба да нам је пишу неки домаћи „стручњаци“ и неки странци, када смо дудуци.

ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ОСРЕДЊЕ АМЕРИКЕ

ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ОСРЕДЊЕ АМЕРИКЕ

carsa

 

Раде Бoжовић
Некада смо Шабац поносно називали малим Паризом, а данас са још више поноса можемо да говоримо о томе да је Србија коначно постала Америка. Истина, осредња Америка, јер чим би ко рекао велика Америка скочили би нам браћа за врат са западне стране, која и онако педантно узвикује, “кољи србина” (“С” обавезно мало!) тврдећи да смо рекли Велика Србија. У страха су увек велике очи, а мала памет.
А почела је прича о настајању Америке у Србији, као и све сличне приче, на маргинама глобалних догађања. Наиме, почело је од Американ корнера у Дому омладине, а онда је неко успешно извео корнер и убацио лопту право у гол. Почело се по кинеском правилу: први корак означава пут од неколико стотина миља. Једино што је Србија, односно извините Друга Србија, журила, па је све ишло брже него наша ојађена железница. Укратко, ми смо грабили, а не ходали напред. Па су се тако Глас Америке, потиснувши брзо и спретно, и без Грге Златопера (перо му се постхумно позлатило!) наивну и простосрдачну Слободну Европу и угнездивши се у неколико демократских тв и радио станица широм Србије. Отворише нам се намах медијске очи, сазнадосмо очас истину о слободном и ратнички расположеном свету. Прогледали директно кроз гаће оне буцкасте даме што је детињство провела у Београду, којег је после из захвалности бомбардовала. Пољубац у њену крваву руку је био улазница за објективно информисање. Јевтино! Онда дођоше разне трабантске новине. Све у име демократског обавештавања овдашњих заблуделих овчица. Дајте, брале, стаду овна предводника, по могућтсву из Тексаса. На крају се морао појавити и Newsweek на српском језику. Нешто пре тога су нас пoчастили, уместо каквом губиташком фабриком, високопрофитабилном телевизијом Н1, варијантом CCN на језику који је понекад и српски. И та телевизија је информативно чудо. Исти они, малтене, који су рушили СФРЈ сада је заговарају у краћем облику. Још само да их ко и послуша. Мада се овде могу наћи баје који би и да трећи пут покушају да увере браћу да нисмо окупатори и унитаристи и да искрено мрзимо Исток. Такве не треба да уједе змија, већ да попапа крокодил. Они не држе до оне говедарске мудрости: “кога змија уједе, тај се и од гуштера склања”, већ би они радије да их алигатор из прве прогута. Послушност је врлина неких, а бесмисао других.
Наравно, посао не би могао да цвета и с њим мала Америка да нема правог менаџера. И он се, баја, сада нашао и успешно води локалну менажерију. Тако смо добили менаџера са америчким искуством у вођењу незбринутих земаља. Његови џепови су зашивени, али су рачуни отворени. А сиромаху није важан трошак, јер је право богатство имати опробаног у свету менаџера за заблуделу менажерију.
ИЗВОР: Центар академске речи

ОВА ПЛАНЕТА ЈЕ ЧУДАН ШАР

ОВА ПЛАНЕТА ЈЕ ЧУДАН ШАР

carsa


Раде Бoжовић
  • Док се око „панамског случаја“ дигла оправдана дрека на вукове који једу невине овце, месо носе лисице. Залуд је поименце на Панамској листи отац Камеронов, Порошенко (чујем га како кличе да је све ово руско масло!), то чедо украјинске револуције и пасторче очуха са западне стране Дњепра, није важно што је на листи име саудијског краља, имена разних омиљених и мажених шејхова, оданих заштитника феудализма у име западног либерализма, повика је на Путина. Не на његове наводне пријатеље. Само се не зна још ко уби у хотелској соби његовог пријатеља са Паманске листе? Ваљда, опет, Путин.
  • Овде једна дама црче за Натоом. Сасвим је разумем: једва чека да пошаље сина или кћер у Авганистан, а може и ближе,  – на Блиски исток. Па нек се, брате, радује. И поноси. Уз то, може тамо и да се доживи и по неко силовање. И без Руса. Амерички пенис, да не употребим Вукову реч, мање смрди. Јер, ето њима и суде а руским силоватељима и нашим – ништа.
Да нема објективних медија, нарочито  тамо од куда долазе лекције из демократије и владавине права, живот би био на овој ојађеној Планети врло досадан. Досадан и монотон. Све лаж до лажи, све очај до очајa. Овако нам се пружа нада у спас и очај претвара у животну чар.
Ето, рецимо, зашто:
– Док се око „панамског случаја“ дигла оправдана дрека на вукове који једу невине овце, месо носе лисице. Залуд је поименце на Панамској листи отац Камеронов, Порошенко (чујем га како кличе да је све ово руско масло!), то чедо украјинске револуције и пасторче очуха са западне стране Дњепра, није важно што је на листи име саудијског краља, имена разних омиљених и мажених шејхова, оданих заштитника феудаилзма у име западног либерализма, повика је на Путина. Не на његове наводне пријатеље. Само се не зна још ко уби у хотелској соби његовог пријатеља са Паманске листе? Ваљда, опет, Путин.
– Наш врли премијер у залету кампање обећава нова Потемкинова села: отвара ШИРОМ НАШЕГ ЛОКАЛНОГ ШАРА обновљене школе, ојађене диспанзере, поштанске канцеларијице, робне куће и остала замајалишта. Фабрике нек се отварају код наших врлих суседа. Или је и код њих иста прича? Док му радници раде неуморно у три смене, док он обилази Београд на мочвари, дотле му фабрика за производњу чипова ради у четири смене. Под хитно и на градилиште Beograda na vodi, на ужабокреченој мочвари увести и четврту смену. Макар док не проради брза пруга између Београда и Будимпеште. Још само са Железаром да буде друга прича.
– Када би радиле наше фабрике и производиле нешто друго осим магле, онако вредно као наши вербални мајстори што производе шупље речи, плате и пензије би нам биле веће. Али, појео ђаво шалу.
–  Онај наш сват из северног дела нам још домовине `зело` се наљутио и пронашао тамо, међу мирним паорима, четнике Словаке. Сват се овај заклео да у Војводини није никада било четника до сада, а сад ето Словака. Врло је у праву, али је заборавио да спомене да је зато тамо били неких усташа. Историја нам је увек била слаба страна. Усмени смо народ.
Овде једна дама црче за Натоом. Сасвим је разумем: једва чека да пошаље сина или кћер у Авганистан, а може и ближе,  – на Блиски исток. Па нек се, брате, радује. И поноси. Уз то, може тамо и да се доживи и по неко силовање. И без Руса. Амерички пенис, да не употребим Вукову реч, мање смрди. Јер, ето њима и суде а руским силоватељима и нашим – ништа.
– Министар, амерички војни, објавио је листу највећих непријатеља. На срећу Србије нема на тој листи на којој је Русија добила часно прво место. Друга је Кина, трећа С. Кореја, четврти је Иран а пети, замислите, тероризам. Све је јасно сада и када се отопио снег, појавио се брег. Тероризам има великога тату, па чврсто вежите учкур на гаћама. Претпостављам да је на листи америчких пријатеља, која још није објављена, на првом месту родна груда вахабизма, каиде и селефизма…
И  за крај: Ко би се свега сетио шта се чудно збива на овоме шару? Морам зато да завршим.
ИЗВОР: Центар академске речи

ЧИЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИМО?

Раде Божовић: ЧИЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИМО?

carsa

Док се јалово препиремо са суседима око назива и порекла језика који се говoри на ширем географском простору од нашег дворишта, све више заборављамо језик којим су говорили и писали наши најумнији људи. Нису више загађиваћи тога језика само неки недоучени новинари, већ и део наше нове интелигенције: неки политичари, неки универзитетски радници и чак преводиоци са страних језика.
Наша непримерена чежња за пропалом државом, два пута пропалој у крви и злочинима, нема граница и нема поуку. Уместо да средимо своје двориште – да, земља нам се заиста свела на двориште – ми загледамо преко криве тарабе код других. Нажалост, и онда само најгоре прихватамо, не само од суседа него и диктатора разних светских процеса, на разним пољима. Тако се јављају, на пример, у нашем језику речи упосленик, изасланици,  министрица, дапаче, итд . Редом тако и латинизми и интернационализми, што озбиљно ремити језичко стање. Више и сељаци на пијацама, ако их поред препродаваца уопште и има, говоре обавезно „интересантно“, потпуно заборавивши реч „занимљиво“. Тако се јавља преподобна глупост у изразима „интерсантна занимљивост“, или „појачани интензитет“ (ветра или саобраћаја), „креативна иновација“, „компаративно поређење“, „неконструктивна хистерија“. Чак и од неких професора универзитета. И томе слично. На крају нас новинари чашћавају са колоквијалним, бесмисленим изразом „свашта-нешто“.
Неспоразуми са језиком настају већ у раном, врло раном добу детињства, преко тзв. цртаћа. Наша небрижност, лењост, и како год ми то назвали, допустили су да језик, још од рана, уче од наших суседа КОЈИ ВРЕДНО ПЛАСИРАЈУ СВОЈ ЈЕЗИК, ЈЕР ЗНАЈУ КОЈУ, И ТО ДОБРО, ОН МОЖЕ ИГРАТИ УЛОГУ У ОСВАЈАЊЕ СВАКОГ ПРОСТОРА. Зато је ту, допунски,  фамозни интернет на коме харају различити сајтови суседа упућени нашим људима. Чак је освојили и област вицева. Присетите се колико пута сте добили бајате вицеве и шале на језицима суседа од пријатеља, или „писма среће“ са поруком да их проследите својим познаницима. Тако читате разне одреднице или налазите разна обавештења и одговоре, стручне или мање стручне, на том језику јер ми немамо времена да се тим ситним стварима бавимо од светске политике. На крају, опет ће нам други бити крив.
Упутство за разне домаће потрепштине врло често читамо на језицима како већ у њима пише: хрв. и бос. Зато и није чудно што се стидимо, или бојимо, употребе речи „српски“, јер све чешће превлађује атрибуција „балкански“ и „југословенски“, скраћенице у називима типа jukom, jubas, yunicom, yu portal, јu grupa, затим bаlkanska kuhinja, balkanska muzika, Balkan auto, itd.  стидећи се придева „српски“. Некима је потребна хитан хируршки захват: одстранити синдром југословенства. Јер на балканском простору само они болују од тога. И то хегемонистички, како кажу чак и у Дукљи, не Монтенегру јер то звучи окупаторски.
Језик којим неки говоре није наш и „они“ су у праву, барем тако изгледа, што тврде у другим двориштима, да ми говоримо њиховим језиком. Што би се рекло, да завршим  све честом фразом коју слушамо на сваком кораку: Свашта- нешто.
ИЗВОР: Центар академске речи

ТИРАНИЈА НАД УМОМ

ТИРАНИЈА НАД УМОМ: Човек је као глина, од њега можеш свашта направити. И ноћну посуду, простачки речено, нокшир

carsa



         Раде Божовић
Апостола Павла упућене речи Корнићанима ваља нарочито имати на уму у овим жестоким временима: Него што је лудо пред свијетом, оно изабра бог да посрами мудре. У време немилосрдне пропаганде, када не можете уверити саговорника у своју „истину“, обавезно прибегните етикетирању. То помаже, макар док вас не прочитају.
Али је од тога навалентна пропоганда успешнија, макар на краће стазе. А да се свака власт бави пропагандом некима из демократског, кобајаги окружења, и даље није јасно. Они мисле да се пропагандом бави само „друга“ страна. Па тако они и једино виде злоћудну пропагандну непожељног им председника Вучића.  И, брат брату да признате, новопечене и глобалне демокарате, рекло би се, скоро да су у сасвим у праву.Али, као што рече Шекспир то „али“ је као џелат у пратњи тамничара. Не можеш, рецимо, да отвориш тв Пинк, Студио Б и донекле Хепи а да нам председник по седми пут не обаћаве веће плате и пензије. Од новембра садам процената, по најновијим изјавама, папагајским сроченима – обогатили смо се. Понаваља се то као мантра, као покварени грамофон, који је, ето, испао из моде.

Председник не зна за личну заменицу „ми“ од пустога и несварљивога „ја“. Као да се угледао на председника једине преостале у свету силе, иаоко још нисмо постали сила. Али, бићемо – макар у региону. Наравно, ако нам то допусти Хрватска, која се озбиљно намерачила на то часно место уз здушну помоћ неких великих савезника из белога света. Они су замислили да Хрватска буде за Балкан оно што је Израел за Блиски исток, па затo Израел солидарно посла своје авионе на „параду победе“ у Книн. Не знам само зашто се ту трпају Монтенгрини када се не деле споменице. Лоше замишљена идеја, али као и увек има своје заговорнике и реалиазаторе. Мада они нису свесни да деца увек воле да им се каже да су велики, а не знају да им још пелене на мокраћку воњају. Не знају да рано муда у процеп гурају.
Глобалне демократе неће да примите такве ствари код оних које у свем опонашају и чије циљеве спроводе. Не морају да читају Тајмс и слушају ББС или СНН или  „домаћи“ Н. Нек гледају само дечији сиененов канал Пикабу на којем се немилосрдно рекламира чиста пропаганда у корист гледања и слушања тв Н! Малишани, клинцезе и клинци, изложени су бруталном прању својих неискварених мозгова. Јер, не само да се подучавају американизираној култури, хрватском језику преко хрватских превода, него се и политички по њиховом образују. Уз Сунђер Боба нуде Лари Кинга – јао, извините, он је прешао на руску страну, руску тв – него хтедох рећи гђу Аманпур. Пропагантисти са разних страна су добро научили стихове персијског математичара и песника Хајјама: Човек је као глина, од њега можеш свашта направити. И ноћну посуду, простачки нокшир, речено. И тако глобалне и локалне демократе стичу своје глобалне наследнике.
Аферим, да се послужим речју из бивше окупацијe, или глобалним узвиком уху милијем: Вав. Ово „вав“ је из садашње окупације. Толико, да нам увек не буду Турци криви. Како неки кажу.
ИЗВОР: Центар академске речи

ФУДБАЛ или НОГОМЕТ

ФУДБАЛ или НОГОМЕТ КАО ИЗРАЗ ИМПРЕСИВНОГ ШОВИНИЗМА

carsa

  •  Већ деценијама некад спортско одмеравање у вештини баратања лоптом претворило се прво у отверени национализам, да би у последње две деценије прерасло у импресивни, отровни шовинизам.
  • ФИФА заузета новцем и њему неизбежним  пратиоцем корупцијом, као и политизацијом целопкупне јавне сцене, за што дугујемо неизмерну захвалност глобализму, одавно учествује у тој паради поноса.
  • Мудри људи су на тај феномен рађања нове врсте шовинизма опомињали свет, али ко још слуша мудре људе. Слуша се једино профит.
  • Промотери шовинизма опет испадоше да су са немирног Балкана, и то у лику Кроата, тетошених преко мере од демокрације као свако размажено дериште.
  • По својој геополитичкој улози све више личе на Балкану на Израел на Блиском истоку.

Раде Божовић
Првенство света у фудбалу, и поред карневалских снимака из Русије, јасно и евидентно нам потврђује све што је горе речено. Главни промотери нису овога пута Немачка, прерано искључена земља из даљег надметања, нити империјално расположени још увек Бритинаци. Америка се није квалификавала за овај завршни турнир да би потврдила радо коришћен слоган „Бог благословио Америку“ и ускратила нам прилику да видимо софистицирани шовинизам. Јер још увек благосиља долар. Докле, не знамо али ћемо и одговор на то питање видети у следеће две декаде. По свој прилици.
Промотери шовинизма опет испадоше да су са немирног Балкана, и то у лику Кроата, тетошених преко мере од демокрације као свако размажено дериште. По својој геополитичкој улози све више личе на Балкану на Израел на Блиском истоку. Ваљда и стога јер им се дозвољава да кажу и испоље све што не би радо глобални свет да сам чини и говори. Истина, нема на новим фудбалским представма, макар у Русији, навијачког насиља, али уместо њега завладало је вербално насиље које са као блажи облик понашања разуларене масе, увек жељне циркуса а све мање хлеба, великодушно подстиче. Ако још и не финансира? Јер данас се све може продати и све и свак може купити.
А Београд, не желећи да остане по страни, а вероватно још и по који град у Србије, показује да се запатила нова врста аутомондијализма и мрзитеља све што мирише на атрибуцију српско. Београд је понудио нешто више од милатантног шовинистичког говора: на сваки гол рапрезентације суседне нам државе, демокрацијски, иако носе црне дресове њихови играчи, по мишљењу Друге Србије, прословаљен пуцњевима из пиштоља. Истина, не рафалним пуцањем како би ти било прослављено да је којим случајем српска репрезентација догурале где и хрватска, што би било апсолутно незаслужено. Али се остварају, изгледа,  жеља певача Перковића, боље рећи сан да ће сваки метак стићи српске ћетнике (како тамо изговарају) и у Србији. Зато сам се и ја приликом испаљивања српскохрватских метака за сваки случај одмицао из фотеље покрај прозора и скалањао у српску мишју рупу. Па и место нам је свима тамо.
И на крајушлаг на шовинистичку торту: Председница  државе уђе у свлачиницу пуну мушког зноја и шовинистичког набоја и запава својим мекушним алтом. Запева, и без фанфара, и стави тачку на заслужено фудбалско знање. Мера ствари још једном је изгубљена,
Е, па живео нам Мегатренд и студије за ди-џеја. Сви ћемо, временом, после овога, постати ди-џејови, и без дипломе. Зар не?
ИЗВОР: Центар академске речи

ШТА СЕ ДОГАЂА С НАМА?

ШТА СЕ ДОГАЂА С НАМА?

carsa

Нико себи не може начинити већу штету него што је може учинити сам себи, стара је мудрост. И проверена. Рецимо, после распада Југославије и грађанско-верског рата многи из бивших братских република похитали су у иностранство да пријаве магистарске и докторске тезе о распаду и ратовима, да пруже „свoју истину“ свету. Где смо били ми?

Википедиа врви од њихових одредница које све објашњавају по своме виђењу и широко. Често смо упућени на то да само њихове одреднице у свим областима знања консултујемо. Узгред, тако се и на језик утиче. Зато и бива са нашим језиком да све трпи. Већ сам помињао да томе нарочито доприносе полуписмени новинари и недоучени преводиоци. Нарочито они са енглеског језика и посебно преводиоци титлова за филмове. Некритички се усвајају стране речи и изрази, не поштује се стил и синтакса нашега језик. Али је важно да смо лидери у региону. Док не постанемо водећи.

НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ

Монтенегрини имају право, кад већ имају сопствени језик, који им је правио светски чувени лингвиста Хрват уз помоћ „хрватског цвећа“, да усвајају речи из хрватског језика. Али шта ћемо ми, затуцани који не пристајемо на то?  Јер, ни они не пристају. Погледајмо отворених очију и чисте памети шта се око нас збива: Још од детињства деца нам и унуци уче хрватски. Да, хрватски језик. Док кажу да је у Хрватској забрањено приказивање филмова са титлом на  српском језику, у нас кад отвориш јутјуб и кабловску телевизију а сви филмови, готово сви од цртаћа до уметничких, титловани су на језику наше „бивше браће“. Чак и вицеви које ми несвесно шаљу пријатељи су „похрваћени“. Ускоро ће и чувени српски пасуљ с ребарцима бити хрватски грах са кре-кре батацима, и то димљеним. За разлику од деце која гледају цртаће, одрасли када хтедну прочитати упутство за неку техничку робу налазе да је дотично упутство на хрватском  или бошњачком/босанском језику. Тако је и са мобилним телефонима који су нас преплавили. Трговци зарад зараде спремни  су  све да жртвују, да промене и језик. И веру за вечеру. Једино што никако да проговоре енглески. Част изузецима. Али, зато он примају добру „плаћу“ а не плату (једна домаћица из Зајечера користи баш поменуту реч у часопису Жена, ако уредништво није заскочило!).
Овога пута, као и безброј пута раније, пада ми на памет реченица нашег виспреног историчара Владимира Ћоровића, увек важећа: Странци, када  саветују балканске земље, нас посебно, намерно добронемерно, у своју корист, увек испадне наопако. Елем, овога пута су странци и они из нама некадашње „братске“ републике, заједно са колом овдашњих обожавалаца (историја се понавља: овде увек и за сваког странца постоји пета колона) узели су дизгине у руке. Па тако нас и најобичнијим стварима поучавају. Није више само да нас уче томе како да заборавимо прошлост, него и томе како да окитимо новогодишњу и божићну јелку, како да се чудимо или дивимо нечем уз амерички сленг и узвик „вав“. Истина, неко би ваљао да нас поучи како да не остављамо успут, у ходницима зграда и по ћошковима улица врећице са  смећем, како да се понашамо на јавном месту, али је зато важно да имамо параду поноса, да… Ко ће све набројати?
Зато точка и зарез. По правопису.
Раде БОЖОВИЋ    
ИЗВОР: Центар академске речи

Емил Сиоран

Тако је говорио о цивилизацији Емил Сиоран!

carsa

Овако је шездесетих година прошлога века писао философ Емил Сиоран:

Баш као што се писац погођен и загађен славом упиње да је прошири на оне који су остали вен њеног домашаја, тако се и и цивилизовани човек, жртва пренадражене свести, бори да њене страхоте пренесе народима који се одупиру овим мрцварењима. Како прихватити а они одбијају расцепљеност од сопства која њега сатире и изједа, дa су према њој равнодушни и да је одбацују?
Не занемарујући ниједну вештину којом располаже да би их поколебао, да би их навео да му наликују и пређу исту калварију, он ће их мамити својом цивлизацијом, чији ће их сјај коначно заслепити, онемогућавајући им да разлуче оном што би у њој могло бити добро од оног што је зло. А они ће опонашати само њене штетне стране, све што од ње чини складну и методичну несрећу. Јесу ли све дотле били безопасни и питоми?
Убудуће ће желети да буду јаки и опасни, на велико задовољство свог доброчинитеља, свесни да ће они заиста, по његовом примеру, бити јаки и опасни. Они ће се дакле за њих заинтересовати и „помагати“ им. Какво олакшање посматрати их док се заплићу у исте проблеме као и он и крећу ка истој судбини! Све што је желео било је да од њих направи компликоване, опседнуте, растројене типове. Умирује га и испуњава лагодношћу њихова младалачка страст према алатки и раскоши, према лажима технике: још осуђеника, непредвиђених другова у несрећи, који су кадри да им помогну, да преузму не себе део терета који га уништава или бар да понесу један исто тако тежак  као што је његов. Ово он назива „промоцијом, напретком“, речју добро изабраном  да прикрије  и његову перфидност  и његове ране. (Пад у време, С. Карловци-Нови Сад 2008, стр. 27-28)
Пост скриптум: Да подсетим невладине (надам се не наше владе) сподобе ко је Сиоран нема смисла. Они знају… али су заборавили да је умро 1955. па не могу да му пишу. Да протестују, да га каменују, ставе на листу за одстрел, бомбардују као телевизије у Србију, да их ставе на западњачку, демократску црну листу медија као Планету и Russia today. Штета!

За заборавне изабрао Раде Божовић
ИЗВОР: Центар академске речи

РУСКИ ШПИЈУН

РУСКИ ШПИЈУН ПРЕОБРАЖЕН У ВАЈНШТАЈНА СИЛОВАО ШИРОМ АМЕРИКЕ

carsa



Раде Божовић
На крају, показало се јасно И НЕПОБИТНО, да није амерички и холивудски, па не стидимо се рећи и сватски могул, Вајнштајн силовао и напаствовао све те жене. Та откуд би то било у честитој Америци, где све може да се купи.
Међутим, јавила се нова невоља. Захваљујући друштвеним мрежама се, до сада, јавило на твиту 30.000 жена са сличним животним причама. Као да су све биле у Босни и силовали их тамо неки брадати Срби (хомоним  за четнике). Јер силовања нема у Сирији, Ираку, па чак и честитој Либији.  У америчком случају показало се да је то је учинио, да ко други, до руска шпијунчина прерушена у невиног Вајнштајна. Дакле, нису се Руси мешали само у председничике америчке изборе и изабрали себи одговарајућег председника, већ се ево умешаше и у секс. Па имали су толико искуства на том плану силијући по Србији док су је ослобађали.
И тако се сада спрала и љага, да не кажем кривица, са заштићене породице Клинтон (немају везе са белим медведом) да има неприлагођеног и насилничког породичног пријатеља и финанисјера својих избора, али и своје донаторске куће. Америци је пао камен са срца, једино што је пао на погрешно место па изазвао неколико рушаличких урагана. Али ко те пита за несреће које погађају ситне људе? Важно је да могулској и олигарској „дубокој“ Америци, макар делом, лакнуло.
А да није јадни Вајнштајн крив, да није на њега пала мука лажних вести, популарно амерички речено ФЕЈК ЊУЗ, доказ је у томе што у фалусној еуфорији није уплетен и председник Трамп. Иначе је могао какав медиј да заради обећану Хастлерову награду (кућа за секс насуво!) за расписану прљаву вест оном коју донесе или достави поменутој кући, која као светионик светли демократији у мрачном свету (предлажем да на њему упале своје упаљаче овдашњи приучени демократији жути).
Наравно, докази за ову причу и нису потребни. Амерички читалац, жељан сензације, повероваће у њу без речи. Па зар то није објавио, бого мој, велечасни Си-ен-ен! Светске јајаре могу коначно да охладе своје тестисе јер су сазнале истину, а обножаваоци лажиних вести широм Планете и мале, паланачке Србије могу да, комотно и без зазоре, одахну. Могу мирно да спавају отворених очију јер стално морају да буду будни у потрази са невидљивим руским шијунима и доушницима.
Људи, навалите у кабере, почела је нова представа. Улазица нема, услов је само оставити памет напољу, пре уласка у кабере и пре спевања добро проверити да под креветом нема каквог руског шпијуна, или барем, каквог русофила. Награда следује: бесплатни улазк за нову представу.
Све ово, ето, док се звецка нулеарним оружјем.
ИЗВОР: Центар академске речи

СКАКАЧ НА Г 4

СКАКАЧ НА Г 4 - Царса

carsa


Раде Божовић
Два дана су светски мудраци мудровали у Хамбургу, повлачили скакача са Г 4 на Г 20, док су њихови врели фанови, антиглобалисти и антикапиталисти три дана скакали без шаховског реда и у великој мери покварили партију која је, изгледа, унапред била договорена на реми. „Гепатетитки“ су се вратили кућама, по свој прилици читавих гаћа, а ко ће питати за полупане и изгореле аутомобиле, радње, опљачкане самопослуге и израњаване полицајце и похапшене фанове.
И зашто да питају када су ту да на све смишљено унапред одговoре дају  CNN, BBC и Euronews који се упорно рекламира као објективна телевизија, јер јој нико ко памети има то не верује. За друге све „демократске“ телевизије, још непоменуте, одавно знамо као „врло“ објективне медије и мироточиве свеце. Али је битна реклама. ССН је обично прекардашио овога пута: морао је да донесе заједничку слику Омиљеног Трампа и још Омиљенијег Путина. Чак и како се , уз смешак, и срдачно рукују, уместо што је злочиначки шпијун, мислим совјетски и постсовјетски Трамп, први пружио руку. Бојим се да ова најгледанија, по сопственим рекламним спотовима, а по другима најомрзнутија, нарочито по мишљењу фанова Г 20, телевизија радије би емитовала слику да је Трамп уместо руке пружио динамит па да обојица совјетских шпијуна одлете право до светог Петра.
Мртвозорка Клинтонка је руковање немо посматрала, тресла се и сетила се тога како је одмах отпутовала у Либију да се увери, као прави мртвозорац, и удари печат на смрт омрзнутог диктатора који је Либију довео до просјачког штапа а они треба да је спасу легалном пљачком. Када су обојица на крају остала живи, мислим Трамп и Путин, још је постала уверенија у то да је овај Трамп совјетски шпијун, иако Совјетског Савеза поодавно нема, али га она сања, и још неких из познатих тв кућа, сваке ноћи. То је њихова ноћна мора и радиће упорно на томе да организују импичмент Председнику, па куд пукло да пукло.
Шта нас чека после ове реми шаховске партије? Сивило просечности, нове „фејк њуз“ (упркос Википедији и Џими Велсу) , хипокризија лажних позитивних уговара и даље пљачкање народних маса. Сви договори ће ускоро отећи као порођајна водица после мртворођенчета. Скутоноше такве политике и даље ће нас замајавати за дебеле паре, иако се очекује да ће главнокомандујући НАТО-а обријати стражњицу да га не препознају и пребећи у супротан табор, већ када му се за то укаже прилика. Антиглобалисти ће бити послати на принудни поправни рад или у Гвантанамо, да би после деценије боравка тамо тражили одштету.
Али од кога?
ИЗВОР: Центар академске речи

ДА ЛИ ЕУ ЛИЧИ НА

ДА ЛИ ЕВРОПСКА УНИЈА ЛИЧИ НА ХАНЗЕАТСКИ САВЕЗ

carsa


Раде Божовић
Мало необични питање: Може ли бити сличнопсти између једног савеза, који наликује гилди, основаног половином 13. века и савеза држава, односно Европске уније основане 700 и кусур година касније. Наравно да не може сасвим, али погледајмо шта је ханезеатски савез и како га је представио чувени историчар Вил Дјурант (1885-1981).

По свој прилици ханзеатски савез је, у почетку, немачка трговачки савез који убрзо постаје међународни, односно савез европских најмоћнијх и најпрометнијих лука. Срце му је, по свој прилици, лука Либек, „истакнуто упориште немачког ратовоња и трговања“ (В, Дјурант). Либек најпре склапа савез са Хамбургом и Брижом. Ускоро им се придружује двадесетак велих лука и на крају моћни савез има у свом саставу педсет и два града-луке. То се догодило половином 13. века.
Готово један век овај савез држи монопол, али има и цивализацијских заслуга за живот западне Европе. Помагао је у обрачуну са феудализмом, али је остао запамћен због немилосрдног практиковање монопола, постао угњетач, тирански ограничавао независност својих  чланова, градове, присиљавао их да постану чланови, радио против конкурената не бирајући средства, заправо није давао прилику конкуренцији да дигне главу, није се либио да чак ангажује гусаре само да би онемогућио трговину другима, гушио занатлије. Радници су почели да га се плаше, па чак да га и мрзе. Када су се радници Енглеске 1381. г. дигли на устнак, они си их поубијали, чинећи то чак у црквама у који су побуњени радници нашли уточиште. Ширио је овај савез немачку трговину, али и језик и културу. Стигли су до чак Новгорода у Русији и одмах тамо успостваили наоружани трговачки гарнизон а цркву св. Петра користили као складишта… Толико о поштовању туђе религије.
Дакле, свака сличност је случајна, ненамерна а профит намеран.
ИЗВОР: Центар академске речи

ФАРМА

ФАРМА - Царса

carsa

Ако заборавим тебе, Призрене,
нека ме заборави десница моја.
Нека прионе језик за уста моја,
ако се не сећам Призрена,
сврх весеља својега!

Призренски Богослов
Много тога је нејасно и без теорије завере у коју не верују, наравно, они који у заверама учествују или су њени навијачи. Eто, примера ради, глобално ми је нејасно зашто неке телевизије троше народне паре на емитовање фарми и ријалитија, када ми сви и онако живимо на фарми  мишићавих Тексaшана, или неких других белосветских делија, живимо на једној великој, глобалној фарми. Трајемо у суровој реалности пљачке, обмане и силе, управо онако како је велики Џон Лок видео и разумео власт монарха.
Наша љубљена фарма је као и остале: зна се ко у њој цвили, ко се коме мили, ко риче, ко кокодаче, ко као јаре скаче, ко блеји и ко чучи на стреји. Посао је на фарми подељен по правилима корпоративног закона, да не кажем друштва, јер ми и нисмо друштво већ сточна заједница на глобалној фарми. О, када бисмо макар могли да одемо до Кубе и тамо чујемо, после вишедеценијих „оправданих“ санкција, милостиве Битлсе или орне Стонсе, или неку другу знамениту позоришну трупу. Овако смо се сакрили у последњу рупу и као миш штеточина чекамо да коме са богате трпезе падне залогајчић траписта. Док газди фарме на уснама осмех среће блиста. Наравно, неко треба и да се осмехује, како би холивудска филмска трака била задовољни учесник у ријалитију. Сви смо ми фарма, сви смо ми реалити. Да није тако не би се један злочин славио или прећуткивао а други кажњавао. Па ко се пак још сећа масовног покоља деце и родитеља (387) и скоро 800 рањених у Бесламу? Ко још мари за стотине хиљада, неколико милиона мртвих, од брдовитог Балкана до висоравни Авганистана, док се  цвећем обележавају неке наспрам поменутог броја релативно скромне за зли свет жртве.  Чак је тим несрећним поводом и племенита председничка суза пала, а маске никако да падну. Да, и невини животи нису ништа друго него положени срамно на жртвеник новог светског унеретка. Паганизам се вратио, иако ни хришћанство у историји својој није било милосрдно. Макар не увек. Био је то  само Милосрдни анђео, како верују неки, који је однео само неколико хиљадица… а по извршитељима и њиховим помагачима само неколико стотина живота. Ова папазјанија ме много подсећа на  сахране међу мафијашима: Убица се обично налази међу онима који носе ковчег са телом убијеног.
Дакле, фарма нам је судбина, а Тексас светионик слободе и некима овде у фарми и домовина. Из које могу безбедно прстом да упиру на русофиле, синофиле и исламофобе. Бициклисти су амнестирани. А Охајо? Па с њим имамо потписан војни споразум. Фарма је наша срећа, иначе би и у њој владао тероризам, а овако влада само крађа. Стока се безрепа увек крала. У свим ратовима и свим примирјима и мирним временима.
И ето, брацо мој, навикли смо ми на фарму, па нека буде проклет онај који фарму уништи. Тај ће нам унизити Судњи дан и биће антихрист новога поретка. И чему, људи моји, борба за то да се сврши фарма? Па, људи моји, није никаква фрка, са зида се смеши неки нови Брка. Та, бесмислена, усахла давно Слобода је велика несрећа, борба за њу потсећа, помало, на ону персијску причицу о птици у кавезу чији газда одлази у Индију, одакле је и заточена птица. Упитана шта жели да јој се из роднога краја донесе, она само замоли газду да посети њену шуму и саопшти тамо птицама да је она заробљена у кавезу. Када је газда тако и учинио, једна птица паде на ту вест мртва са гране. Па желимо ли још смрти?
Мууууу….
Раде Божовић, задовољни становник Фарме.
ИЗВОР: Центар академске речи

ДОШАО ПРАВИ ЧАС

ДОШАО ПРАВИ ЧАС: Монтенегро преговара са НАТО

carsa

  • Али, моје тајне службе су ми већ дошапнуле о каквим се уцењивачким захтевима ради у монтенегринском припремљеним, у зао час, атланстским моћницима. Срца су празна, али су зато гаће већ пуне, мада се тачнио не зна чије
  • За услове од библијског броја седам па до следећег библијског броја девет ништа не знам, јер су се код седмог услова покварили моји прислушкивачи. Сада их поправљам за време када ће и Србија поносно кренути у преговоре
  • Да се стави на стуб срама проф. Ноам Чомски који је на питање како спрчити тероризам одговорио срамно, као из цивилног топа: Тако што ћете ви пртестатити да се бавите тероризмом! Ово је увреда која би могла да одведе и до хашких ходника, јер подстиче рат, ратнохушкачка је. Хауг!

Раде Божовић
Да не живимо на Балкану не бисмо поверовали у вест да је стигао тај (зли) час: Монтенегро у Натоу тражи спас. Док му се не придруже, наравно добровољно, и остали суседи. Дакле, Монтенегро преговара на равној, али једној нози са моћним Натоом! Али, моје тајне службе су ми већ дошапнуле о каквим се уцењивачким захтевима ради у монтенегринском припремљеним, у зао час, атланстским моћницима. Срца су празна, али су зато гаће већ пуне, мада се тачнио не зна чије. Ако је то уопште и важно. Важно је постати чланом.
Дакле, прво што Монтенегрини припремају натовцима јесте да престану да се брину, због руских бомбардовања, и оплакују судбину сиријске деце. Овога пута се нема времена за ирачку и либијску, палестинску децу, а одавно је прескочено и заборављено око 350 деце у руском Беслану, убијено од терориста, како рекоше, у име Аллаха. Јер ни прве, ни друге ни треће нико није помињао претходних четири, односно дванаест година. Не дају ни Монтенегрини ни глобалисти да се све то лако заборави. Зато и постоји Нато.
Друго, Монетенгро ће поставити услов да њен улазак у ту комапнију за производњу ратова у свету зависи од тога да ли ће се озбиљно повести рачуна о руском тероризму. Они су за то спремни да дају и своје партизанске јединице на челу са свим својим преживелим споменичарима и ђенералима.
Треће, да се Јеремија Корбен, енглески лабуриста, одмах избаци са политичке сцене и евентуално спроведе у Гвантанамо, заједно с Путином, као највећи светски терористи.
Четврто, да се стави на стуб срама проф. Ноам Чомски који је на питање како спрчити тероризам одговорио срамно, као из цивилног топа: Тако што ћете ви пртестатити да се бавите тероризмом! Ово је увреда која би могла да одведе и до хашких ходника, јер подстиче рат, ратнохушкачка је. Хауг.
Пето, да се дају гаранције да Србија, као непоуздана држава и још непоузданији народ, никада неће примти у Нато, чак ни да буде вратар, а камоли вероломни ђак у школској скамији.
Шесто, да се француски председник Оланд стави на стуб срама због хитног пута у Москву и преговарања тамо, после терористичког испада у Паризу, како би потписао савез о борби против ИСИЛ-а. После га треба похвалити што се брзо, отрезнивши се сам самцијат, авертио и раскинуо тај подли споразум.
И последње, седмо, библијско: Монетенгро улази у Нато само ако неко од њених врлих и искусних вођа буде командант те мирољубове скупине држава, јер њени племеници имају искуства у ратовима деведесетих, када се рушила Југославија и ослобађало од српског јарма. Стигли су били и до Сплита, где су их после стрпали у казамат. А зна се колико је тај србијански јарам тежак био. Тежи од османлијског да не помињемо италијански..
За услове од библијског броја седам па до следећег библијског броја девет ништа не знам, јер су се код седмог услова покварили моји прислушкивачи. Сада их поправљам за време када ће и Србија поносно кренути у преговоре.
За инат Монтенегру.
ИЗВОР:Центар академске речи

ЦЕНА НЕЈЕДНАКОСТИ

ЦЕНА НЕЈЕДНАКОСТИ: Како данашње подељено друштво угрожава нашу будућност

carsa

Раде Божовић
Није лако бити паметан па смислити овакав наслов, као што је то учинио нобеловац и економиста Џозеф Штиглиц за своју, од неких, оспоравану књигу која је заживела и у преводу на српски језик. Али, историја увек има своју подуку. Скупу подуку која нас упућује на опрез када размишљамо о неједнакости у свету. Христос је разапет јер је, између осталог, снивао о једнакости. Залуд је преврнуо испред храма столове лихварске. Лихвара је све више. Залуд је протествовао против материјалног света и новца као пошасти од злог Мамона. Америка неуморно и несмиљено штампа новац.
Социјалистичке револуције су пропале. А било их је чак и у исламу. Почевши од загонетног Бабика у Азербејџану, или можда на југу Ирака где је овај немирни дух основао комунистичку државу. Није боље прошао ни у Месопотамији деветог века извесни Карамат оснивајући егалитарну државу, друштво једнаких. Нису овим вођама, химеричких држава и заједница, изгледа, ни права имена сачувана, па се сумња да је сва та прича о исламској утопистичкој држави измишљотина гладнога народа. Неке вође, по нечијој вољи, морају да оду у заборав. Али таквима у пркос, историја Рима запамтила је, према историчару Вили Дјуранту, и следеће, као поуку: Године 439. пре Христа Спурије Мелија поделио је плебсу у време тешке глади пшеницу, бесплатно или по ниској цени, и то платио животом. У његовом сопственом дому убио га је неки изасланик Сената под оптужбом да жели да буде краљ. Шездесетак година раније Марко Манлије убијен је са истом оптужбом јер је, јадничак, поделио своје имање сиромашнима. И у нас је било таквих који су поклањали новој заједници своја имања и течевину, после Другог светског рата, док смо веровали у једнакост. А стотинак година касније од описаних римских догађања конзул Спурије Касије као да није сварио историју Рима – и он је хтео да подели земљиште сиромашнима. И њега погубише, јер је и он, тврдили су неки сенатори, желео да буде краљ. Тврдио је потом и Сенат. А тек где су браћа Грах, са својом аграрном реформом у корист сиромашних? Душа им се, насилно одузета од богатих, такође вије око овога шара земаљског, али и небеског.
И за крај опет да се вратимо Штиглицу, који у варијетету понавља мисао давно изречену од стране Пубилија Сиријачког:
Тhere are two ways to become wealthy: to create wealth or to take wealth away from others. Овако у оригиналу каже Штиглиц, а наводим у оригиналу, на енглеском за оне који су у нас допустили, као и неки други њима слични у још неким униженим државама и народима, да се појединци обогате тако што су узели од других. А онима који не знају енглески и без Штиглица је врло јасно како се народно богатство преточило у приватно.
O tempora, o mores! Само је једна девицa, Виргилија, била довољна да се сруши диктатура и роди Римска република. А данас колико је жртава за то потребно ?
ИЗВОР: Центар академске речи

МОНТЕНЕГРО КОНАЧНО

МОНТЕНЕГРО КОНАЧНО ГДЕ МУ ЈЕ И МЕСТО - У НАТО

carsa


Раде Божовић, дописни члан Црне Горе
Сада више неће Монтенегрини морати да као илегални добровољци одлазе у Авганистан, Ирак и Сирију, а сутра већ можда и у Либију и Русију, да се боре против исламске државе.
Монтенегрине и Дукљане ће сада лепо и законито регрутовати за тај свети посао и ратну привреду, и то најпре синове оних који буду потписали тај историјски споразум о сарадњи између државе, која је некада са Русијом имала 200 милиона, и највеће војне и политичке организације по имену НАТО. Наравно, са мирољубивом Натом. И тако ће напокон Монтенегрини и Дукљани моћи без устручавања да се освете Србији за све почињене им неправде и да је након и зорно бомбардују. И то од Суботице до Прешева, барем док је Прешево још у Србији. Јер када се нађе овај у Миловој великој Албаније, бомбардовати Прешево биће по оној нашој – “куш, делијо!” Међутим, рат са исламском државом може помоћи да се отписани и прогнани Његош врати, ако не на Ловћен, оно бар у Дукљу. Ко зна, када је Монтенегро у питању?!

Сила лежи у Галупу, а не у истини

Док пишем ово, Галуп доказује да је у Србији 59 посто грађана за ЕУ, па је сасвим могуће доказати да је још више и за НАТО, зато ми је боље да и ја кушујем. Сила лежи у Галупу, а не у истини.
Ето, сада тек они који ништа не схватају, или схватају са неприлагођеним закашњењем, могу да ваљано разумеју откуда то да хрватски авиони чувају Дукљу. Мада ће можда дарежљиви НАТО и поклонити већ који одрпани авион да монтенигрински ђетићи “вежбају” бомбардовање Русије. Мада су им амбициозним увек, неопрезно, такву већ част одузеле на Блиском истоку одавно проверене ратнохушкачке силе. Истина, ако дотични и дични грађани Монтенегра падну на кољена, можда ће им уприличити задовољство да бомбардују какав шатор номадскога шејха и униште му најновији плазма телевизор. Истина, пакосници у Натоу тврде да Монтенегро још није демократскa држава. Али када дође вријеме да се прд**, тада неће бити важно да ли је Дукља демократска држава већ колико је агресорска, колико љутијех солдата може дати. А Монтенегро је већ показала уморној Русији свој кажипрст. Шта ће тек бити с Русијом када покаже целу, партизанску и првоборачку, споменичарску шаку?! Ону која се стискала у времја уз титовку. О, заман која је ово неман? Историја (пишем великим словом) није учитељица, већ (залуд и закуд) памтљивица.
Србијице, чувај се, и то хитно – моја је препорука – предузми преко Чеде и Чединице мере да се преко реда учланимо у ту нату, ДОК ИМА ЈОШ МЕСТА. Иначе, освети нам се Дукља за све неправде, пљачке и кривице. Чак и за ону попљачкану стоку од Турака и потурица у Херцег Босни.
ИЗВОР: Центар академске речи

ОПЕТ ТИ („ПРОКЛЕТИ“) РУСИ

ОПЕТ ТИ („ПРОКЛЕТИ“) РУСИ - Царса

carsa


                    Раде Божовић
На жалост и после гласања у Унеску биће и даље оних непоправљивих трубача како су нам Руси опет помогли. Доста је те илузије с Русима, окренимо се коначно тамо где нам је место, у први круг Раја. Не, нису нам Руси помогли. Никад нам нису помагали. Нису ни када су се Балкан и Србија ослобађали турске туристичке опсаде. А камоли сада око КиМ. Јер, Турска је постала економска сила.
Руси су нам још једном “заболи” нож у леђа. И то зарђали. Као “прави” пријатељи.
А прави пријатељи су нам (листа је дуга, само ваља истакнуте поменути): Катар, Бахреин, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, па Македонија и Хрватска, са провереним својим савезником у убиству злочестога краља Александра. Српског унитаристе. Уз њих су ту су и још неке сјајне и перспективне државице које на почетку назива имају проверени придев “сент”, што ваљда још увек у глобалном речнику има значење “свети”. Али смо добили, не заборавимо, и нове пријатеље, кроз историју наших проверених и поузданих пријатеља. Тако су нам само захваљујући њима постали нови пријатељи Либија и Јордан.
Сада је тек јасно, чак и врелим проруским главама, колика нам је услуга учињена када су демократски убили везаног пуковника Гадафија! У њему смо имали лажног пријатеља, као што и сада у сопственој земљи имамо 7000 његових “петоколонаша”, који месечно потроше овде, безвезно, преко милион евра и који прете да нам подрију вековну љубав и пријатељство са провереним глобалним пријатељима. Оних који су нас “спасли” наших заблуда, косовског слепила.
О „помоћи“ великих западних сила да и не говоримо. Они нису криви што нисмо схватили нову социјалну робовску димензију света, глобализам. Али су нам они одувек, за разлику од „покварених“ Руса, помагали.
Они знају шта је наша срећа – без територија, вез вековне заостале културе, без (фалсификоване) историје, без Јасеновца и многих колективних јама-гробница по западу бивше нам заједничке земље. Зато су нас заблуделе митомане и бомбардовали у Другом светском рату, и то не само градове него и библиотеке.
За сваки случај.
Требало нас је ослободити уклете прошлости која нам не да, макар начас, да кроз подеране гаће завиримо у светлу пљачкашку будућност, у којој је човек човеку хидра.
Зато су нас бомбардовали и 99. – да нас науче савременој памети.
И зато више нико не може Србију да понижава.
Наравно, осим Руса…
Хауг! И “вав”.
ИЗВОР: Центар академске речи