Раде Божовић: ЧИЈИМ ЈЕЗИКОМ ГОВОРИМО?
carsa
Док се јалово препиремо са суседима око назива и порекла
језика који се говoри на ширем географском простору од нашег дворишта,
све више заборављамо језик којим су говорили и писали наши најумнији
људи. Нису више загађиваћи тога језика само неки недоучени новинари, већ
и део наше нове интелигенције: неки политичари, неки универзитетски
радници и чак преводиоци са страних језика.
Наша непримерена чежња за пропалом државом, два пута пропалој у крви и злочинима, нема граница и нема поуку. Уместо да средимо своје двориште – да, земља нам се заиста свела на двориште – ми загледамо преко криве тарабе код других. Нажалост, и онда само најгоре прихватамо, не само од суседа него и диктатора разних светских процеса, на разним пољима. Тако се јављају, на пример, у нашем језику речи упосленик, изасланици, министрица, дапаче, итд . Редом тако и латинизми и интернационализми, што озбиљно ремити језичко стање. Више и сељаци на пијацама, ако их поред препродаваца уопште и има, говоре обавезно „интересантно“, потпуно заборавивши реч „занимљиво“. Тако се јавља преподобна глупост у изразима „интерсантна занимљивост“, или „појачани интензитет“ (ветра или саобраћаја), „креативна иновација“, „компаративно поређење“, „неконструктивна хистерија“. Чак и од неких професора универзитета. И томе слично. На крају нас новинари чашћавају са колоквијалним, бесмисленим изразом „свашта-нешто“.
Неспоразуми са језиком настају већ у раном, врло раном добу детињства, преко тзв. цртаћа. Наша небрижност, лењост, и како год ми то назвали, допустили су да језик, још од рана, уче од наших суседа КОЈИ ВРЕДНО ПЛАСИРАЈУ СВОЈ ЈЕЗИК, ЈЕР ЗНАЈУ КОЈУ, И ТО ДОБРО, ОН МОЖЕ ИГРАТИ УЛОГУ У ОСВАЈАЊЕ СВАКОГ ПРОСТОРА. Зато је ту, допунски, фамозни интернет на коме харају различити сајтови суседа упућени нашим људима. Чак је освојили и област вицева. Присетите се колико пута сте добили бајате вицеве и шале на језицима суседа од пријатеља, или „писма среће“ са поруком да их проследите својим познаницима. Тако читате разне одреднице или налазите разна обавештења и одговоре, стручне или мање стручне, на том језику јер ми немамо времена да се тим ситним стварима бавимо од светске политике. На крају, опет ће нам други бити крив.
Упутство за разне домаће потрепштине врло често читамо на језицима како већ у њима пише: хрв. и бос. Зато и није чудно што се стидимо, или бојимо, употребе речи „српски“, јер све чешће превлађује атрибуција „балкански“ и „југословенски“, скраћенице у називима типа jukom, jubas, yunicom, yu portal, јu grupa, затим bаlkanska kuhinja, balkanska muzika, Balkan auto, itd. стидећи се придева „српски“. Некима је потребна хитан хируршки захват: одстранити синдром југословенства. Јер на балканском простору само они болују од тога. И то хегемонистички, како кажу чак и у Дукљи, не Монтенегру јер то звучи окупаторски.
Језик којим неки говоре није наш и „они“ су у праву, барем тако изгледа, што тврде у другим двориштима, да ми говоримо њиховим језиком. Што би се рекло, да завршим све честом фразом коју слушамо на сваком кораку: Свашта- нешто.
ИЗВОР: Центар академске речи
Наша непримерена чежња за пропалом државом, два пута пропалој у крви и злочинима, нема граница и нема поуку. Уместо да средимо своје двориште – да, земља нам се заиста свела на двориште – ми загледамо преко криве тарабе код других. Нажалост, и онда само најгоре прихватамо, не само од суседа него и диктатора разних светских процеса, на разним пољима. Тако се јављају, на пример, у нашем језику речи упосленик, изасланици, министрица, дапаче, итд . Редом тако и латинизми и интернационализми, што озбиљно ремити језичко стање. Више и сељаци на пијацама, ако их поред препродаваца уопште и има, говоре обавезно „интересантно“, потпуно заборавивши реч „занимљиво“. Тако се јавља преподобна глупост у изразима „интерсантна занимљивост“, или „појачани интензитет“ (ветра или саобраћаја), „креативна иновација“, „компаративно поређење“, „неконструктивна хистерија“. Чак и од неких професора универзитета. И томе слично. На крају нас новинари чашћавају са колоквијалним, бесмисленим изразом „свашта-нешто“.
Неспоразуми са језиком настају већ у раном, врло раном добу детињства, преко тзв. цртаћа. Наша небрижност, лењост, и како год ми то назвали, допустили су да језик, још од рана, уче од наших суседа КОЈИ ВРЕДНО ПЛАСИРАЈУ СВОЈ ЈЕЗИК, ЈЕР ЗНАЈУ КОЈУ, И ТО ДОБРО, ОН МОЖЕ ИГРАТИ УЛОГУ У ОСВАЈАЊЕ СВАКОГ ПРОСТОРА. Зато је ту, допунски, фамозни интернет на коме харају различити сајтови суседа упућени нашим људима. Чак је освојили и област вицева. Присетите се колико пута сте добили бајате вицеве и шале на језицима суседа од пријатеља, или „писма среће“ са поруком да их проследите својим познаницима. Тако читате разне одреднице или налазите разна обавештења и одговоре, стручне или мање стручне, на том језику јер ми немамо времена да се тим ситним стварима бавимо од светске политике. На крају, опет ће нам други бити крив.
Упутство за разне домаће потрепштине врло често читамо на језицима како већ у њима пише: хрв. и бос. Зато и није чудно што се стидимо, или бојимо, употребе речи „српски“, јер све чешће превлађује атрибуција „балкански“ и „југословенски“, скраћенице у називима типа jukom, jubas, yunicom, yu portal, јu grupa, затим bаlkanska kuhinja, balkanska muzika, Balkan auto, itd. стидећи се придева „српски“. Некима је потребна хитан хируршки захват: одстранити синдром југословенства. Јер на балканском простору само они болују од тога. И то хегемонистички, како кажу чак и у Дукљи, не Монтенегру јер то звучи окупаторски.
Језик којим неки говоре није наш и „они“ су у праву, барем тако изгледа, што тврде у другим двориштима, да ми говоримо њиховим језиком. Што би се рекло, да завршим све честом фразом коју слушамо на сваком кораку: Свашта- нешто.
ИЗВОР: Центар академске речи
