ЦЕНА НЕЈЕДНАКОСТИ: Како данашње подељено друштво угрожава нашу будућност
carsa
Раде Божовић
Није лако бити паметан па смислити овакав наслов, као што је то учинио нобеловац и економиста Џозеф Штиглиц за своју, од неких, оспоравану књигу која је заживела и у преводу на српски језик. Али, историја увек има своју подуку. Скупу подуку која нас упућује на опрез када размишљамо о неједнакости у свету. Христос је разапет јер је, између осталог, снивао о једнакости. Залуд је преврнуо испред храма столове лихварске. Лихвара је све више. Залуд је протествовао против материјалног света и новца као пошасти од злог Мамона. Америка неуморно и несмиљено штампа новац.
Социјалистичке револуције су пропале. А било их је чак и у исламу. Почевши од загонетног Бабика у Азербејџану, или можда на југу Ирака где је овај немирни дух основао комунистичку државу. Није боље прошао ни у Месопотамији деветог века извесни Карамат оснивајући егалитарну државу, друштво једнаких. Нису овим вођама, химеричких држава и заједница, изгледа, ни права имена сачувана, па се сумња да је сва та прича о исламској утопистичкој држави измишљотина гладнога народа. Неке вође, по нечијој вољи, морају да оду у заборав. Али таквима у пркос, историја Рима запамтила је, према историчару Вили Дјуранту, и следеће, као поуку: Године 439. пре Христа Спурије Мелија поделио је плебсу у време тешке глади пшеницу, бесплатно или по ниској цени, и то платио животом. У његовом сопственом дому убио га је неки изасланик Сената под оптужбом да жели да буде краљ. Шездесетак година раније Марко Манлије убијен је са истом оптужбом јер је, јадничак, поделио своје имање сиромашнима. И у нас је било таквих који су поклањали новој заједници своја имања и течевину, после Другог светског рата, док смо веровали у једнакост. А стотинак година касније од описаних римских догађања конзул Спурије Касије као да није сварио историју Рима – и он је хтео да подели земљиште сиромашнима. И њега погубише, јер је и он, тврдили су неки сенатори, желео да буде краљ. Тврдио је потом и Сенат. А тек где су браћа Грах, са својом аграрном реформом у корист сиромашних? Душа им се, насилно одузета од богатих, такође вије око овога шара земаљског, али и небеског.
И за крај опет да се вратимо Штиглицу, који у варијетету понавља мисао давно изречену од стране Пубилија Сиријачког:
Тhere are two ways to become wealthy: to create wealth or to take wealth away from others. Овако у оригиналу каже Штиглиц, а наводим у оригиналу, на енглеском за оне који су у нас допустили, као и неки други њима слични у још неким униженим државама и народима, да се појединци обогате тако што су узели од других. А онима који не знају енглески и без Штиглица је врло јасно како се народно богатство преточило у приватно.
O tempora, o mores! Само је једна девицa, Виргилија, била довољна да се сруши диктатура и роди Римска република. А данас колико је жртава за то потребно ?
ИЗВОР: Центар академске речи
Није лако бити паметан па смислити овакав наслов, као што је то учинио нобеловац и економиста Џозеф Штиглиц за своју, од неких, оспоравану књигу која је заживела и у преводу на српски језик. Али, историја увек има своју подуку. Скупу подуку која нас упућује на опрез када размишљамо о неједнакости у свету. Христос је разапет јер је, између осталог, снивао о једнакости. Залуд је преврнуо испред храма столове лихварске. Лихвара је све више. Залуд је протествовао против материјалног света и новца као пошасти од злог Мамона. Америка неуморно и несмиљено штампа новац.
Социјалистичке револуције су пропале. А било их је чак и у исламу. Почевши од загонетног Бабика у Азербејџану, или можда на југу Ирака где је овај немирни дух основао комунистичку државу. Није боље прошао ни у Месопотамији деветог века извесни Карамат оснивајући егалитарну државу, друштво једнаких. Нису овим вођама, химеричких држава и заједница, изгледа, ни права имена сачувана, па се сумња да је сва та прича о исламској утопистичкој држави измишљотина гладнога народа. Неке вође, по нечијој вољи, морају да оду у заборав. Али таквима у пркос, историја Рима запамтила је, према историчару Вили Дјуранту, и следеће, као поуку: Године 439. пре Христа Спурије Мелија поделио је плебсу у време тешке глади пшеницу, бесплатно или по ниској цени, и то платио животом. У његовом сопственом дому убио га је неки изасланик Сената под оптужбом да жели да буде краљ. Шездесетак година раније Марко Манлије убијен је са истом оптужбом јер је, јадничак, поделио своје имање сиромашнима. И у нас је било таквих који су поклањали новој заједници своја имања и течевину, после Другог светског рата, док смо веровали у једнакост. А стотинак година касније од описаних римских догађања конзул Спурије Касије као да није сварио историју Рима – и он је хтео да подели земљиште сиромашнима. И њега погубише, јер је и он, тврдили су неки сенатори, желео да буде краљ. Тврдио је потом и Сенат. А тек где су браћа Грах, са својом аграрном реформом у корист сиромашних? Душа им се, насилно одузета од богатих, такође вије око овога шара земаљског, али и небеског.
И за крај опет да се вратимо Штиглицу, који у варијетету понавља мисао давно изречену од стране Пубилија Сиријачког:
Тhere are two ways to become wealthy: to create wealth or to take wealth away from others. Овако у оригиналу каже Штиглиц, а наводим у оригиналу, на енглеском за оне који су у нас допустили, као и неки други њима слични у још неким униженим државама и народима, да се појединци обогате тако што су узели од других. А онима који не знају енглески и без Штиглица је врло јасно како се народно богатство преточило у приватно.
O tempora, o mores! Само је једна девицa, Виргилија, била довољна да се сруши диктатура и роди Римска република. А данас колико је жртава за то потребно ?
ИЗВОР: Центар академске речи
