ФАРМА - Царса
carsa
Ако заборавим тебе, Призрене,
нека ме заборави десница моја.
Нека прионе језик за уста моја,
ако се не сећам Призрена,
сврх весеља својега!
Призренски Богослов
Много тога је нејасно и без теорије завере у коју не верују, наравно, они који у заверама учествују или су њени навијачи. Eто, примера ради, глобално ми је нејасно зашто неке телевизије троше народне паре на емитовање фарми и ријалитија, када ми сви и онако живимо на фарми мишићавих Тексaшана, или неких других белосветских делија, живимо на једној великој, глобалној фарми. Трајемо у суровој реалности пљачке, обмане и силе, управо онако како је велики Џон Лок видео и разумео власт монарха.
Наша љубљена фарма је као и остале: зна се ко у њој цвили, ко се коме мили, ко риче, ко кокодаче, ко као јаре скаче, ко блеји и ко чучи на стреји. Посао је на фарми подељен по правилима корпоративног закона, да не кажем друштва, јер ми и нисмо друштво већ сточна заједница на глобалној фарми. О, када бисмо макар могли да одемо до Кубе и тамо чујемо, после вишедеценијих „оправданих“ санкција, милостиве Битлсе или орне Стонсе, или неку другу знамениту позоришну трупу. Овако смо се сакрили у последњу рупу и као миш штеточина чекамо да коме са богате трпезе падне залогајчић траписта. Док газди фарме на уснама осмех среће блиста. Наравно, неко треба и да се осмехује, како би холивудска филмска трака била задовољни учесник у ријалитију. Сви смо ми фарма, сви смо ми реалити. Да није тако не би се један злочин славио или прећуткивао а други кажњавао. Па ко се пак још сећа масовног покоља деце и родитеља (387) и скоро 800 рањених у Бесламу? Ко још мари за стотине хиљада, неколико милиона мртвих, од брдовитог Балкана до висоравни Авганистана, док се цвећем обележавају неке наспрам поменутог броја релативно скромне за зли свет жртве. Чак је тим несрећним поводом и племенита председничка суза пала, а маске никако да падну. Да, и невини животи нису ништа друго него положени срамно на жртвеник новог светског унеретка. Паганизам се вратио, иако ни хришћанство у историји својој није било милосрдно. Макар не увек. Био је то само Милосрдни анђео, како верују неки, који је однео само неколико хиљадица… а по извршитељима и њиховим помагачима само неколико стотина живота. Ова папазјанија ме много подсећа на сахране међу мафијашима: Убица се обично налази међу онима који носе ковчег са телом убијеног.
Дакле, фарма нам је судбина, а Тексас светионик слободе и некима овде у фарми и домовина. Из које могу безбедно прстом да упиру на русофиле, синофиле и исламофобе. Бициклисти су амнестирани. А Охајо? Па с њим имамо потписан војни споразум. Фарма је наша срећа, иначе би и у њој владао тероризам, а овако влада само крађа. Стока се безрепа увек крала. У свим ратовима и свим примирјима и мирним временима.
И ето, брацо мој, навикли смо ми на фарму, па нека буде проклет онај који фарму уништи. Тај ће нам унизити Судњи дан и биће антихрист новога поретка. И чему, људи моји, борба за то да се сврши фарма? Па, људи моји, није никаква фрка, са зида се смеши неки нови Брка. Та, бесмислена, усахла давно Слобода је велика несрећа, борба за њу потсећа, помало, на ону персијску причицу о птици у кавезу чији газда одлази у Индију, одакле је и заточена птица. Упитана шта жели да јој се из роднога краја донесе, она само замоли газду да посети њену шуму и саопшти тамо птицама да је она заробљена у кавезу. Када је газда тако и учинио, једна птица паде на ту вест мртва са гране. Па желимо ли још смрти?
Мууууу….
Раде Божовић, задовољни становник Фарме.
ИЗВОР: Центар академске речи
нека ме заборави десница моја.
Нека прионе језик за уста моја,
ако се не сећам Призрена,
сврх весеља својега!
Призренски Богослов
Много тога је нејасно и без теорије завере у коју не верују, наравно, они који у заверама учествују или су њени навијачи. Eто, примера ради, глобално ми је нејасно зашто неке телевизије троше народне паре на емитовање фарми и ријалитија, када ми сви и онако живимо на фарми мишићавих Тексaшана, или неких других белосветских делија, живимо на једној великој, глобалној фарми. Трајемо у суровој реалности пљачке, обмане и силе, управо онако како је велики Џон Лок видео и разумео власт монарха.
Наша љубљена фарма је као и остале: зна се ко у њој цвили, ко се коме мили, ко риче, ко кокодаче, ко као јаре скаче, ко блеји и ко чучи на стреји. Посао је на фарми подељен по правилима корпоративног закона, да не кажем друштва, јер ми и нисмо друштво већ сточна заједница на глобалној фарми. О, када бисмо макар могли да одемо до Кубе и тамо чујемо, после вишедеценијих „оправданих“ санкција, милостиве Битлсе или орне Стонсе, или неку другу знамениту позоришну трупу. Овако смо се сакрили у последњу рупу и као миш штеточина чекамо да коме са богате трпезе падне залогајчић траписта. Док газди фарме на уснама осмех среће блиста. Наравно, неко треба и да се осмехује, како би холивудска филмска трака била задовољни учесник у ријалитију. Сви смо ми фарма, сви смо ми реалити. Да није тако не би се један злочин славио или прећуткивао а други кажњавао. Па ко се пак још сећа масовног покоља деце и родитеља (387) и скоро 800 рањених у Бесламу? Ко још мари за стотине хиљада, неколико милиона мртвих, од брдовитог Балкана до висоравни Авганистана, док се цвећем обележавају неке наспрам поменутог броја релативно скромне за зли свет жртве. Чак је тим несрећним поводом и племенита председничка суза пала, а маске никако да падну. Да, и невини животи нису ништа друго него положени срамно на жртвеник новог светског унеретка. Паганизам се вратио, иако ни хришћанство у историји својој није било милосрдно. Макар не увек. Био је то само Милосрдни анђео, како верују неки, који је однео само неколико хиљадица… а по извршитељима и њиховим помагачима само неколико стотина живота. Ова папазјанија ме много подсећа на сахране међу мафијашима: Убица се обично налази међу онима који носе ковчег са телом убијеног.
Дакле, фарма нам је судбина, а Тексас светионик слободе и некима овде у фарми и домовина. Из које могу безбедно прстом да упиру на русофиле, синофиле и исламофобе. Бициклисти су амнестирани. А Охајо? Па с њим имамо потписан војни споразум. Фарма је наша срећа, иначе би и у њој владао тероризам, а овако влада само крађа. Стока се безрепа увек крала. У свим ратовима и свим примирјима и мирним временима.
И ето, брацо мој, навикли смо ми на фарму, па нека буде проклет онај који фарму уништи. Тај ће нам унизити Судњи дан и биће антихрист новога поретка. И чему, људи моји, борба за то да се сврши фарма? Па, људи моји, није никаква фрка, са зида се смеши неки нови Брка. Та, бесмислена, усахла давно Слобода је велика несрећа, борба за њу потсећа, помало, на ону персијску причицу о птици у кавезу чији газда одлази у Индију, одакле је и заточена птица. Упитана шта жели да јој се из роднога краја донесе, она само замоли газду да посети њену шуму и саопшти тамо птицама да је она заробљена у кавезу. Када је газда тако и учинио, једна птица паде на ту вест мртва са гране. Па желимо ли још смрти?
Мууууу….
Раде Божовић, задовољни становник Фарме.
ИЗВОР: Центар академске речи
