ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ОСРЕДЊЕ АМЕРИКЕ
carsa
Раде Бoжовић
Некада смо Шабац поносно називали малим Паризом, а данас са још више поноса можемо да говоримо о томе да је Србија коначно постала Америка. Истина, осредња Америка, јер чим би ко рекао велика Америка скочили би нам браћа за врат са западне стране, која и онако педантно узвикује, “кољи србина” (“С” обавезно мало!) тврдећи да смо рекли Велика Србија. У страха су увек велике очи, а мала памет.
А почела је прича о настајању Америке у Србији, као и све сличне приче, на маргинама глобалних догађања. Наиме, почело је од Американ корнера у Дому омладине, а онда је неко успешно извео корнер и убацио лопту право у гол. Почело се по кинеском правилу: први корак означава пут од неколико стотина миља. Једино што је Србија, односно извините Друга Србија, журила, па је све ишло брже него наша ојађена железница. Укратко, ми смо грабили, а не ходали напред. Па су се тако Глас Америке, потиснувши брзо и спретно, и без Грге Златопера (перо му се постхумно позлатило!) наивну и простосрдачну Слободну Европу и угнездивши се у неколико демократских тв и радио станица широм Србије. Отворише нам се намах медијске очи, сазнадосмо очас истину о слободном и ратнички расположеном свету. Прогледали директно кроз гаће оне буцкасте даме што је детињство провела у Београду, којег је после из захвалности бомбардовала. Пољубац у њену крваву руку је био улазница за објективно информисање. Јевтино! Онда дођоше разне трабантске новине. Све у име демократског обавештавања овдашњих заблуделих овчица. Дајте, брале, стаду овна предводника, по могућтсву из Тексаса. На крају се морао појавити и Newsweek на српском језику. Нешто пре тога су нас пoчастили, уместо каквом губиташком фабриком, високопрофитабилном телевизијом Н1, варијантом CCN на језику који је понекад и српски. И та телевизија је информативно чудо. Исти они, малтене, који су рушили СФРЈ сада је заговарају у краћем облику. Још само да их ко и послуша. Мада се овде могу наћи баје који би и да трећи пут покушају да увере браћу да нисмо окупатори и унитаристи и да искрено мрзимо Исток. Такве не треба да уједе змија, већ да попапа крокодил. Они не држе до оне говедарске мудрости: “кога змија уједе, тај се и од гуштера склања”, већ би они радије да их алигатор из прве прогута. Послушност је врлина неких, а бесмисао других.
Наравно, посао не би могао да цвета и с њим мала Америка да нема правог менаџера. И он се, баја, сада нашао и успешно води локалну менажерију. Тако смо добили менаџера са америчким искуством у вођењу незбринутих земаља. Његови џепови су зашивени, али су рачуни отворени. А сиромаху није важан трошак, јер је право богатство имати опробаног у свету менаџера за заблуделу менажерију.
ИЗВОР: Центар академске речи
