ШТА СЕ ДОГАЂА С НАМА?
carsa
Нико себи не може начинити већу штету него што је може
учинити сам себи, стара је мудрост. И проверена. Рецимо, после распада
Југославије и грађанско-верског рата многи из бивших братских република
похитали су у иностранство да пријаве магистарске и докторске тезе о
распаду и ратовима, да пруже „свoју истину“ свету. Где смо били ми?
Википедиа врви од њихових одредница које све објашњавају по своме виђењу и широко. Често смо упућени на то да само њихове одреднице у свим областима знања консултујемо. Узгред, тако се и на језик утиче. Зато и бива са нашим језиком да све трпи. Већ сам помињао да томе нарочито доприносе полуписмени новинари и недоучени преводиоци. Нарочито они са енглеског језика и посебно преводиоци титлова за филмове. Некритички се усвајају стране речи и изрази, не поштује се стил и синтакса нашега језик. Али је важно да смо лидери у региону. Док не постанемо водећи.
Овога пута, као и безброј пута раније, пада ми на памет реченица нашег виспреног историчара Владимира Ћоровића, увек важећа: Странци, када саветују балканске земље, нас посебно, намерно добронемерно, у своју корист, увек испадне наопако. Елем, овога пута су странци и они из нама некадашње „братске“ републике, заједно са колом овдашњих обожавалаца (историја се понавља: овде увек и за сваког странца постоји пета колона) узели су дизгине у руке. Па тако нас и најобичнијим стварима поучавају. Није више само да нас уче томе како да заборавимо прошлост, него и томе како да окитимо новогодишњу и божићну јелку, како да се чудимо или дивимо нечем уз амерички сленг и узвик „вав“. Истина, неко би ваљао да нас поучи како да не остављамо успут, у ходницима зграда и по ћошковима улица врећице са смећем, како да се понашамо на јавном месту, али је зато важно да имамо параду поноса, да… Ко ће све набројати?
Зато точка и зарез. По правопису.
Раде БОЖОВИЋ
ИЗВОР: Центар академске речи
Википедиа врви од њихових одредница које све објашњавају по своме виђењу и широко. Често смо упућени на то да само њихове одреднице у свим областима знања консултујемо. Узгред, тако се и на језик утиче. Зато и бива са нашим језиком да све трпи. Већ сам помињао да томе нарочито доприносе полуписмени новинари и недоучени преводиоци. Нарочито они са енглеског језика и посебно преводиоци титлова за филмове. Некритички се усвајају стране речи и изрази, не поштује се стил и синтакса нашега језик. Али је важно да смо лидери у региону. Док не постанемо водећи.
НЕБРИГА О ЈЕЗИКУ
Монтенегрини имају право, кад већ имају сопствени језик, који им је правио светски чувени лингвиста Хрват уз помоћ „хрватског цвећа“, да усвајају речи из хрватског језика. Али шта ћемо ми, затуцани који не пристајемо на то? Јер, ни они не пристају. Погледајмо отворених очију и чисте памети шта се око нас збива: Још од детињства деца нам и унуци уче хрватски. Да, хрватски језик. Док кажу да је у Хрватској забрањено приказивање филмова са титлом на српском језику, у нас кад отвориш јутјуб и кабловску телевизију а сви филмови, готово сви од цртаћа до уметничких, титловани су на језику наше „бивше браће“. Чак и вицеви које ми несвесно шаљу пријатељи су „похрваћени“. Ускоро ће и чувени српски пасуљ с ребарцима бити хрватски грах са кре-кре батацима, и то димљеним. За разлику од деце која гледају цртаће, одрасли када хтедну прочитати упутство за неку техничку робу налазе да је дотично упутство на хрватском или бошњачком/босанском језику. Тако је и са мобилним телефонима који су нас преплавили. Трговци зарад зараде спремни су све да жртвују, да промене и језик. И веру за вечеру. Једино што никако да проговоре енглески. Част изузецима. Али, зато он примају добру „плаћу“ а не плату (једна домаћица из Зајечера користи баш поменуту реч у часопису Жена, ако уредништво није заскочило!).Овога пута, као и безброј пута раније, пада ми на памет реченица нашег виспреног историчара Владимира Ћоровића, увек важећа: Странци, када саветују балканске земље, нас посебно, намерно добронемерно, у своју корист, увек испадне наопако. Елем, овога пута су странци и они из нама некадашње „братске“ републике, заједно са колом овдашњих обожавалаца (историја се понавља: овде увек и за сваког странца постоји пета колона) узели су дизгине у руке. Па тако нас и најобичнијим стварима поучавају. Није више само да нас уче томе како да заборавимо прошлост, него и томе како да окитимо новогодишњу и божићну јелку, како да се чудимо или дивимо нечем уз амерички сленг и узвик „вав“. Истина, неко би ваљао да нас поучи како да не остављамо успут, у ходницима зграда и по ћошковима улица врећице са смећем, како да се понашамо на јавном месту, али је зато важно да имамо параду поноса, да… Ко ће све набројати?
Зато точка и зарез. По правопису.
Раде БОЖОВИЋ
ИЗВОР: Центар академске речи
