УМРЕТИ ИЛИ ЈЕВРОПА - Царса
carsa
Раде Божовић
Један јунак, колико се сећам име му је Лафкадио, из романа А. Жида убија непознатог и без разлога човека, само да би доказао колико је слободан. СЛОБОДА, ЗАИСТА, НЕМА ЦЕНУ И НЕМА ГРАНИЦУ. Слобода се и нама, злочинцима, болеснима (што самоубилачки рушимо хеликоптере) и шизматичким грешницима за све ратове, заносно смеши и ми њој хитамо, неодољиво и несмиљено. На том путу нас ни смрт не може спречити. Афроазијати се одавно жртвују, прелазећи у чуновима, ораховим љускама преко Средоземног мора, не би ли се докопали макар Италије, а о оном богатијем делу Европе и да не говоримо. И ми смо суицидно расположени, иако можемо до Јевропе и копном. Фијакером. Но, залуд нам је пусти санак, јер Јевропа има критеријуме, има став: морају се претходно прихватити СВИ ЊЕНИ КРИТЕРИЈУМИ, А ПОСЕБНО ОНИ КОЈИ СЕ ТИЧУ МАСОВНЕ ПЉАЧКЕ сиромаха, оних посебице који у реду стоје да им се добаци која оглодана коска или који ГМО залогајчић.
Европа је по легенди, или миту, добила име по једној блудници. Ако је ту уопште права реч, по најновијим саврмененим, постреволуционарним критеријумима, по озваниченом блуду или распојасаној слободи. Наиме, та Европа је кћи сидонског, азијатског краља, и морала је бити предата победнику, Европи у рату са Азијом. Као ратни плен. Исто онако како је Лазарева кћи Оливера морала да заврши из Европе у азијатском харему.
Значи ли то да нам и историја шаље судбинску поруку где смо: на средокраћи два света, ни на небу ни на земљи. Европа, кћер сидонског краља постала је љубавница великог заводника Зевса. Данашња Европа је, пак, заробљена љубавница прекоморског чудовишта. Сетите се: Аждаје увек одведу најлепше девојке. Тако нам поручује народна усмена традиција многих народа.
И, ето, за такву заводницу Јевропу ваља погинути, погинути пре него шта нас пошаљу у Авганистан, Ирак, Сирију или Либију да гинемо. Наравно, када постанемо пуноправни члан Уније. Та погибија, прелиминарна, биће лакша од оне потом у Азији или Африци. Једино нас могу спасити Монтенегрини, увек ратнички расположени и који се у униформи рађају и који, пошто су завршили рат са великим Јапаном, отпочеше, уз великодушну дозволу и врели подстицај оног Амера пољског порекла, да ратују са Русијом, негдањом савезницом и земљом у којој су у осамнаестом веку масовно исељавали. Монтенегрини или Дукљани, некадашњи споменичари и првоборци, и ђенерали. Коло среће се непрестано окреће, а мени, Невеселку, прође још један дан, а да не прочитах какву мудру од татице из Амбасаде. О жалости!
